Aijeli su uspeli da ostanu neprimećeni čak i van zaklona drveća, osim onda kada su želeli da se pokažu. Kada je Tam okrenuo ka istoku, i Gaul i dve Device promeniše pravac.
Kao što je gazda Kauton predvideo, ugledali su imanje al’Sinovih i pre nego što
Dok je prostrani posed još bio tačka u daljini, Tam zauzda konja i pozva Aijele da priđu. Predložio im je da pronađu neko mesto gde će sačekati dok ostali ne pođu s imanja. „Neće pominjati Abela ni mene“, rekao je, „ali od vas troje bi se razvezali i najmirniji jezici.“
S obzirom na njihovu neobičnu nošnju i koplja, a i to što su među njima bile dve žene, ovo je još bio prilično uzdržan stav. Svako od njih nosio je po zeca obešenog uz tobolac, iako Perin nije shvatao kako su pronašli vreme za lov prateći konjski kas. Usput, izgledali su manje zamoreno nego konji.
„Vrlo dobro“, reče Gaul. „Pronaći ću mesto za sopstveni obrok, i čekaću vaš polazak.“ Okrenuo se i smesta udaljio u lakom trku. Bain i Čijad se zgledaše. Tren potom, Čijad sleže ramenima, pa i njih odoše svojim putem.
„Zar oni nisu zajedno?“, upita Metov otac češući se po glavi.
„Duga je to priča“, odvrati Perin. Bolje nego da mu je objasnio kako bi se Čijad i Gaul mogli poubijati u svađi. Samo se nadao da vodena zakletva još uvek važi. Moraće upamtiti da pita Gaula šta znači ta vodena zakletva.
Imanje al’Sinovih nije bilo ništa veće od imanja oko Dveju Reka; tri visoka ambara i pet sušara za duvan. Staja ozidana kamenom, puna crnogubih ovaca, široka kao neki pristojan pašnjak, i livada izdeljena daščanim ogradama da bi bele i šarene krave muzare bile odvojene od ostalih goveda. Krmad su zadovoljno groktala u svinjcu, kokoši su posvuda vršljale, a u jednoj ovećoj bari bilo je i gusaka.
Prvo neobično što je Perinu palo u oči bili su dečaci na slamnatim krovovima kuće i štala, osam ili devet njih, svi naoružani lukovima i strelama. Čim su ugledali jahače podigoše graju, a žene u terase decu u kuću pa zaseniše šakama oči, zureći u posetioce. Muškarci se skupiše u dvorištu, neki naoružani lukovima, neki vilama i kosama. Previše ljudi. Uveliko previše, čak i za ovako veliki posed. Potražio je odgovor pogledajući u gazdu al’Tora.
„Džek je primio porodicu svog rođaka Vita“, objasni Tam, „jer je Vitovo imanje preblizu Zapadne šume. Primio je i porodicu Flana Lijuina, pošto je njihovo imanje bilo napadnuto. Beli plaštovi su rasterali Troloke pre nego što su stigli da mu zapale još nešto osim štala, ali Flan je smatrao da je pravi čas za odlazak. Džek je dobričina.“
Kada su ujahali u dvorište, Tama i Abela prepoznadoše i oko njih se, dok su sjahivali, sa smehom i čavrljanjem sjatiše i muškarci i žene. Videvši ovo, iz kuće izleteše i deca, a za njima i domaćice, njihove starateljke, pristigoše iz kuhinje brišući ruke o kecelje. Svako pokolenje imalo je predstavnika, od belokose Astel al’Sin koja je, savijenih leđa, koristila svoj štap više u svrhu rasterivanja ljudi s puta nego radi poštapanja, do bebe u povoju u rukama jedne vedre, nasmejane i više nego krupne žene.
Perinov pogled je zaobišao debelu, nasmešenu ženu; ali glava mu se trže natrag kao da ga je ošinuo bič. Kada je napustio Dve Reke, Lajla Dearn beše vitka devojka spremna da pleše s tri momka dok sva trojica ne popadaju. Samo su oči i osmeh ostali isti. Stresao se. Nekada je sanjario da će se oženiti Lajlom, a ponešto od toga beše mu i uzvraćeno. Istini za volju, nju je to držalo duže nego njega. Na sreću, bila je previše obuzeta bebom i još krupnijim čovekom pored sebe da bi mu pridavala pažnju. Perin je prepoznao i njenog čoveka. Netli Lijuin. Lajla je, dakle, postala Lijuinka. Čudno. Net nikada nije umeo da pleše. Zahvalivši Svetlosti za svoj beg, Perin pogledom potraži Failu.
Opazio ju je kako se dokono poigrava Lastavičinim uzdama dok joj kobila njuška ramena. Sva se unela u zadivljeni smešak Vilu al’Sinu, jednom od rođaka s puta prema Devonovom Jahanju. Vil joj je uzvraćao osmeh. Zgodan momak, taj Vil. Pa, bio je samo godinu dana stariji od Perina, ali dovoljno zgodan da ništa u vezi s njim ne deluje dečački. Kada je Vil silazio na igranke u Emondovom Polju, devojke su samo zurile u njega i uzdisale. Kao Faila, baš sada. Dobro, nije uzdisala, ali osmeh joj je bio ispunjen nedvosmislenim zadovoljstvom.
Perin priđe i zagrli je, a drugu ruku položi na sekiru. „Kako si, Vile?“, upitao je, od srca se smešeći. Nije želeo da Faila pomisli kako je ljubomoran. Jer i nije bio.
„Dobro sam, Perine “ Vilov pogled se spustio s njegovih očiju i odbio od sekire, a lice mu obli izraz mučnine. „Baš dobro.“ Trudeći se da ne pogleda u Failu, odjurio je da se priključi gužvi oko Verin.
