Faila podiže pogled prema njemu, napući usne, pa ga jednom rukom uhvati za bradu i nežno mu protrese glavu. „Perine, Perine“, tiho je promrmljala.
Nije znao šta to tačno znači, ali bio je ubeđen da je bolje da ne pita. I sama je izgledala kao da ne može da se odluči između besa i, ako je to uopšte moguće, razgaljenosti. Bolje je bilo ne pomagati joj u odluci.
Vil, naravno, nije bio jedini koji mu se s podozrenjem zagledao u oči. Izgleda da se svako, mlad ili star, ženskog ili muškog pola trzao kada bi se prvi put sreo s njegovim pogledom. Stara gazdarica al’Sin ga ubode štapom, a tamne oči joj se raširiše kada je čula njegov odsečan jauk. Možda je mislila da nije stvaran. Ipak, niko ništa nije govorio.
Konje su ubrzo odveli u štale – Tomas je sam poveo svog čilaša; životinja očito nije želela da joj niko drugi dodiruje uzde – i svi osim dečaka s krovova pohrliše u kuću, sada skoro sasvim ispunjenu. Odrasli su se nanizali u dva reda u dnevnoj sobi, Lijuinovi i al’Sinovi, izmešani bez ikakvog reda ili položaja. Deca su iz naručja majki ili sa zakrčenog dovratka virila kroz noge odraslih.
Jak čaj i udobne trščane naslonjače čekale su pridošlice, a Verin i Faila dobiše i izvezene jastučiće. Osećalo se izuzetno uzbuđenje oko Verin, Tomasa i Faile. Žamor nalik gakanju gusaka ispunio je sobu, i svi su piljili u njih troje kao da im krune sijaju na čelima, ili kao da će svakog trenutka izvesti neki trik. Stranci su u Dve Reke uvek bili neobična pojava. Tomasov mač je posebno privlačio tihe glasove, skoro šapate, koje je Perin bez ikakvog napora jasno čuo. Mačevi se ovde nisu često viđali, bar ne pre dolaska Belih plaštova. Jedni su mislili da je Tomas jedan od njih, a drugi da je nekakav lord. Jedan dečak, jedva do struka odraslom čoveku, pomenu Zaštitnike, ali ga stariji ismejaše.
Čim su se gosti skrasili, Džek al’Sin se posadi ispred širokog kamenog kamina; bio je krupan čovek, snažnih ramena, ništa kosmatiji od gazde al’Vera, a i to je bilo prosedo. Na polici nad kaminom iza njegove glave otkucavao je sat postavljen između dva velika srebrna pehara, dva dokaza njegovog zemljoradničkog uspeha. Brbljanje se stišalo kada je podigao ruku, iako su njegov rođak Vit, koji mu je mogao biti blizanac osim što je bio potpuno ćelav, i Flan Lijuin, izboran, sed i mršav kao pritka, već i sami počeli da umiruju svoje bližnje.
„Gazdarice Matvin, gospo Faila“, progovori Džek, trapavo se klanjajući obema. „Ovde ste dobrodošle, koliko god dugo želite. Ipak, moram da vas upozorim. Poznata vam je nevolja u kojoj se nalaze naša sela. Za vas je najbolje da idete pravo u Emondovo Polje ili Stražarsko Brdo, i da tamo ostanete. To su prevelika mesta da bi ih iko zlostavljao. Štaviše, preporučio bih vam da napustite Dve Reke u celosti, ali čujem da Deca Svetla nikome ne dopuštaju da pređe Taren. Ne znam zašto, ali tako je.“
„Ali u divljini ima toliko divnih priča“, reče Verin, blago trepćući. „Kada bih odsela u selu, sve bi mi to promaklo.“ Nijednom nije slagala, ali je uspela da stvori utisak da je došla u Dve Reke tražeći stare priče, baš kao Moiraina, pre toliko vremena. Njen prsten s Velikom zmijom bio je skriven u kesi na kaišu, ali Perin je sumnjao da bi iko i inače znao šta on predstavlja.
Gledajući u nju Eliza al’Sin zagladi svoju belu kecelju i sumorno se nasmeši. Iako joj kosa nije bila seda koliko muževljeva, zbog izboranog, majčinskog lica izgledala je starije od Verin. Verovatno je i bila uverena da je starija. „Čast nam je da primimo takvu naučnicu pod krov, ali Džek je u pravu“, reče ona nepokolebljivo. „Zaista jeste dobrodošli da ostanete, ali kada budete kretali, morate smesta otići u neko selo. Putevi nisu bezbedni. Isto važi za vas, moja gospo“, nastavila je obraćajući se Faili. „Ne mogu se dve žene i šačica muškaraca koji ih štite suočiti s toliko Troloka.“
„Razmisliću o tome“, mirno odgovori Faila. „Hvala vam na brizi.“ Gucnula je čaj ne odajući nimalo zabrinutosti, kao ni Verin. Aes Sedai je ponovo počela nešto da zapisuje u svoju knjižicu i podigla je glavu samo da bi se nasmešila Elizi i promrsila: „Toliko se priča može naći u divljini.“ Faila je prihvatila kolač iz ruku male devojčice al’Sinovih; dete se nakloni i silno se zarumene, ne skidajući zadivljeni pogled s Faile.
Perin se nasmeši za sebe. Svi su smatrali Failu plemenitom gospom zbog njene svilene jahačke odeće, ali morao je priznati da joj lepo pristoji. Kada je to želela. Devojčica joj se možda ne bi toliko divila da ju je videla u drugačijem raspoloženju, kada je u stanju da jezikom zguli kožu s leđa i vozaru taljiga.
Gazdarica al’Sin se okrenu svom mužu, odmahujući glavom. Failu i Verin neće moći da ubede. Džek pogleda Tomasa. „Možeš li ih ti ubediti?“
„Ja idem kuda mi ona naloži“, odvrati Tomas. Iako je sedeo sa šoljom čaja u ruci, Zaštitnik je očito bio spreman da potegne mač čim ustreba.
