Gazda al’Sin uzdahnu pa pođe dalje. „Perine, većina nas te poznaje iz mnogih prilika u Emondovom Polju. Na neki način smo te upoznali. Bar smo te poznavali pre nego što si prošle godine utekao. Naslušali smo se strašnih vesti, ali da su istinite, pretpostavljam da Tam i Abel ne bi bili s tobom.“
Flanova žena Adina, gojazna i samoživog pogleda, oštro frknu. „Čula sam ja štošta i o Tamu i Abelu. I o njihovim sinovima, koji su otišli sa Aes Sedai. Sa Aes Sedai! Čitavo tuce njih! Setite se kako je Emondovo Polje spaljeno do temelja. Svetlost samo zna šta su namerili. Čula sam da su oteli ćerku al’Verovih.“ Flan utučeno odmahnu glavom i pogledom zatraži Džekov oprost.
„Ako veruješ u to“, procedi Vit, „poverovaćeš u bilo šta. Pričao sam s Marin al’Ver pre dve nedelje, i ona kaže da je njena ćerka otišla svojim putem. I bila je samo jedna Aes Sedai.“
„Šta hoćeš da kažeš, Adina?“, podboči se Eliza al’Sin. „Hajde, samo reci.“ Glas joj beše više nego izazivački.
„Nisam rekla da verujem“, pobuni se nadobudno Adina, „već samo da sam tako čula. A i red je da se upitamo. Deca se nisu uhvatila za onu trojicu zato što su im izvukli imena iz šešira.“
„Ako za promenu malo poslušaš“, staloženo reče Eliza, „možda ćeš čuti odgovor ili dva.“ Adina poče da prebira skute, ali samo promrmlja nešto sebi u bradu i zadrža jezik za zubima.
„Želi li još neko nešto da kaže?“, upitao je Džek, ne trudeći se da prikrije nestrpljenje. Pošto se niko nije javio, nastavio je: „Perine, verujemo da si Prijatelj Mraka koliko i Tam ili Abel.“ Ljutito je pogledao Adinu, i Flan položi dlan supruzi na rame; ćutala je, ali su joj se usne grčile od neizgovorenih reči. Džek promrmlja nešto za sebe, pa nastavi: „I pored toga, Perine, mislim da imamo pravo da saznamo zašto Beli plaštovi govore što govore. Optužili su tebe, Meta Kautona i Randa al’Tora da ste Prijatelji Mraka. Zašto?“
Faila planu i zausti, ali Perin odmahnu rukom i ona zaćuta. Zurio je u nju jedan tren pre nego što je progovorio, iznenađen njenom poslušnošću. Možda joj nije dobro. „Belim plaštovima nije potrebno mnogo, gazda al’Sine. Ako se ne klanjaš, ne puziš i ne sklanjaš od njih, sigurno si Prijatelj Mraka. Ako ne govoriš ono što žele, ako ne misliš kako oni žele, mora da si Prijatelj Mraka. Ne znam zašto sumnjaju na Randa i Meta.“ To je, jednostavno, bila istina. Da su Beli plaštovi znali da je Rand Ponovorođeni Zmaj, to bi bilo dovoljno, ali nikako nisu mogli znati. Met ga je potpuno zbunjivao. Mora da je Fejn bio krivac. „Što se mene tiče, ubio sam nekoliko njihovih.“ Začudo, ni zapanjenost koja se pronela kroz sobu ni pomisao na ono što je učinio nisu ga terale da se grči u sebi. „Ubili su mi prijatelja i pokušali da ubiju i mene. Nisam imao drugog izlaza. To je to, ukratko.“
„Razumem te“, polako reče Džek. Čak i pored Troloka, narod Dveju Reka nije mogao da se navikne na ubijanje. Pre nekoliko godina neka žena je ubila muža u želji da se uda za drugog; to je poslednja nasilna smrt u Dve Reke za koju je Perin bio čuo. Sve do Troloka.
„Deca Svetla“, kaza Verin, „veoma su umešna u jednome. Nateraju ljude koji su oduvek bili komšije da sumnjaju jedni na druge.“ Svi žitelji imanja je pogledaše, a časak posle neki i zaklimaše glavom.
„Čujem da je s njima jedan čovek“, reče Perin, „po imenu Padan Fejn, torbar.“
„Čuo sam za njega“, odgovori Džek. „Kažu da sada nosi drugo ime.“
Perin klimnu glavom. „Ordejt. Bilo Fejn, bilo Ordejt, on je Prijatelj Mraka. Toliko je i priznao, priznao je da je doveo Troloke na Zimsku noć prošle godine. A sada jaše uz Bele plaštove.“
„Lako ti je da tvrdiš tako nešto“, odbrusi Adina Lijuin. „Za svakoga možeš reći da je Prijatelj Mraka.“
„Pa kome ti veruješ?“, upade Tomas. „Onome koji je pre nekoliko nedelja zatočio ljude koje poznaješ i spalio im imanja? Ili mladiću koji je odrastao među vama?“
„Nisam Prijatelj Mraka, gazda al’Sine“, reče Perin, „ali ako želite da odem, otići ću.“
„Nemoj“, zabrza Eliza značajno gledajući muža, pošto je probola Adinu ledenim pogledom od koga ova proguta sve što je želela reći. „Nemoj, dobrodošao si ovde koliko god želiš.“ Džek je oklevao, ali klimnu u znak odobravanja. Prišla je Perinu, pogledala ga i položila mu ruke na ramena. „Primi naše saučešće“, prošapta ona. „Otac ti je bio dobar čovek. Tvoja mati mi je bila prijateljica, dobra žena. Znam da bi ona želela da ostaneš sa nama, Perine. Deca retko prolaze ovim putevima, a ako i naiđu, dečaci s krova će nas upozoriti na vreme da te sakrijemo na tavan. Bićeš bezbedan ovde.“
Bila je iskrena. Stvarno je bila iskrena. A kada je Perin pogledao u gazdu al’Sina, on opet klimnu glavom. „Hvala vam“, progovori Perin kroz stegnuto grlo, „ali imam... neka posla. Nešto oko čega se moram potruditi.“
Uzdahnula je i nežno ga potapšala. „Naravno. Samo se trudi da ti poslovi ne... da ti ne naude. Pa, bar vas neću otpremiti na put praznih stomaka.“
