U kući ne beše dovoljno stolova da svi posedaju za ručak, tako da su činije jagnjeće čorbe i komadi hrskavog hleba podeljeni zajedno sa opomenama da se ne prosipa, i svi počeše da jedu tamo gde su sedeli ili štajali. Pre nego što su dovršili jelo, jedan vižljast dečak u okraćaloj košulji utrča noseći luk viši nego što je sam bio. Perin je pomislio da je dečko Vin Lijuin, ali nije bio siguran. U tim godinama dečaci brzo rastu. „Evo lorda Luka“, ushićeno uskliknu mršavko. „Dolazi lord Luk.“
Lord uđe skoro odmah za dečakom; visok i plećat sredovečan čovek tvrdog, oštrog lika i tamnoriđe kose osedele na slepoočnicama. Bilo je nečeg nadmenog u njegovim tamnoplavim očima, i bez sumnje izgledao je kao plemić, od glave do pete, u fino skrojenom zelenom kaputu ukrašenom diskretnim spiralnim zlatnim vezom niz rukave i rukavicama prošivenim zlatnim koncima. Korice njegovog mača takođe behu pozlaćene, kao i ojačani vrhovi uglancanih čizama. Jednostavnom činu prolaska kroz vrata nekako je uspeo da prida raskoš. Čim ga je ugledao, Perin oseti prezir.
Svi al’Sinovi i Lijuinovi pohrliše da pozdrave lorda; muškarci, žene i deca okružiše ga osmesima, manjim i većim naklonima, trudeći se da brbljanjem nadjačaju ostale u iskazivanju počastvovanosti njegovim prisustvom i velike časti koju im pričinjava poseta jednog Lovca na Rog. To ih je, izgleda, najviše uzbuđivalo. Lord pod krovom možda nije svakidašnja pojava, ali jedan od onih zakletih na potragu za Rogom Valera – od toga su se ispredale silne priče. Perin nikada nije video narod Dveju Reka da se nekome dodvorava, ali ovo beše veoma blizu.
Ovaj lord Luk je očito smatrao da ne zaslužuje ništa manje, a možda je zavredio čak i više. Uz to, sve ga je to zamaralo. Seoski narod to možda nije video, ili nije prepoznao taj pomalo iscrpljeni izraz, pomalo prezrivi osmeh. Možda su jednostavno mislili da se lordovi tako vladaju. Istina, brojni to i čine, ali Perina je grizlo što mora da gleda kako to trpe ovi ljudi – njegovi ljudi.
Kako se graja smirivala, Džek i Eliza predstaviše lordu Luku od Čijendelne ostale goste – sve osim Tama i Abela koji su ga već upoznali – i objasniše da ih je on već savetovao kako da se odbrane od Troloka, da ih je ohrabrivao da se usprotive Belim plaštovima, da ustanu za svoju stvar. Žamor odobravanja zabruja po sobi. Da su Dve Reke kojim slučajem birale kralja, lord Luk bi za sobom imao sve al’Sine i Lijuine. I on je to znao. Ipak, njegova nehajna nezainteresovanost nije dugo potrajala.
Čim je opazio Verinino glatko lice, Luk se blago zgrčio i osmotrio joj ruke tako brzim titrajem oka da bi to malo ko primetio. Umalo je ispustio svoje vezene rukavice. Punačkim stasom i prostom odećom ona nije umnogome odskakala od žena sa imanja, ali lord je očigledno umeo da prepozna bezvremeno lice Aes Sedai i nije bio oduševljen što sreće jednu od njih. Ugao levog oka mu je poigravao dok je gazdarica al’Sin predstavljala „gazdaricu Matvin“, učenjakinju izdaleka.
Verin mu se nasmeši kao da je polusanjiva. „Drago mi je“, promrmlja ona. „Kuća Čijendelna. Odakle to potiče? Zvuči mi krajišnički.“
„Kuća nije posebno velika“, brzo odgovori Luk uz oprezan polunaklon. „Inače, potiče iz Murandije. Jedna je od manjih, ali i starijih.“ Činilo se da mu je teško da odvoji oči od nje i dok se upoznavao sa ostalima.
Tomasa jedva da je i pogledao. Sigurno je bio svestan da je ovaj Zaštitnik „gazdarice Matvin“, ali umalo što još i naglas nije rekao da ga smatra sasvim nebitnim. To je bilo zaista neshvatljivo. Koliko god vest s mačem lord Luk mogao biti, niko nije bio toliko vest da smatra Zaštitnika nebitnim. Nadmenost. Ovaj čovek imao je dovoljno oholosti za desetoricu. Što se Perina tiče, to je potvrdio pred Failom.
Osmeh koji joj je Luk ponudio bio je bez sumnje više nego samouveren; bio je i prisan, naglašeno topao. Upola topliji i zadivljeniji, istini za volju, nego što bi trebalo. Kad se naklonio, obema rukama je prihvatio njenu šaku, a potom joj se zagledao u oči kao da bi pogledom da prodre do potiljka. Perin je za tren pomislio da će mu odoleti, ali ona uzvrati lordu pogled, sva zajapurena, iako se trudila da izgleda smireno, i blago klimnu glavom.
„Moj lorde, i ja sam Lovkinja na Rog“, reče ona kao da joj ponestaje daha. „Mislite li da ćete ga ovde pronaći?“
Luk zatrepta i ispusti njenu ruku. „Možda, gospo. Ko može znati gde se Rog nalazi?“ Failu pomalo iznenadi – možda i razočara – ovaj nagli gubitak pažnje.
Perinovo lice se ne izmeni. Ako hoće da se smeška Vilu al’Sinu i rumeni pred priglupim lordovima, neka je. Neka pravi budalu od sebe kako god želi, neka zeva u svakog muškarca koji naiđe. Luk je, dakle, želeo da zna gde se nalazi Rog Valera? Skriven je u Beloj kuli, eto gde je. Bio je na iskušenju da to kaže ovom čoveku samo da bi ga čuo kako od nemoći škrguće zubima.
