„Mislite da to znači da je gotovo?“, upita Perin. „Zaista mislite da će se zadovoljiti Kautonima i Luhanima? I stati na dva spaljena imanja? Ko će od vas biti sledeći? Možda će, zato što ste izgovorili jednu pogrešnu reč, ili tek da daju primer, Beli plaštovi spaliti ovu kuću umesto da spaljuju Troloke. Ili će vam Zmajev očnjak osvanuti na vratima. Uvek ima ljudi koji veruju u takve stvari.“ Nekoliko očiju odluta ka Adini, a ona se promeškolji i povi glavu. „Čak i ako to podrazumeva samo dužnost da se stalno dokazujete svakom Belom plastu koji naiđe, zar hoćete tako da živite? A vaša deca? Vi živite od milosti Troloka, milosti Belih plaštova i milosti svakoga kome zasmetate. Dok god vas pritiska jedno od ovo troje, pritiska vas sve to. Krijete se u podrumu, u nadi da će vas jedan besan pas zaštititi od drugog, u nadi da vas pacovi neće gristi kad padne mrak.“ Džek se zabrinuto zgleda s Flanom, Vitom i ostalim muškarcima u prostoriji, pa polako prozbori: „Ako misliš da ne postupamo kako treba, šta predlažeš?“
Perin nije očekivao pitanje – bio je siguran da će svi pobesneti – ali je smesta nastavio, i rekao im šta misli. „Skupite sve ljude. Skupite sve ovce i krave, živinu, sve. Skupite ih i odvedite negde gde će biti bezbedni. Idite u Emondovo Polje. Ili na Stražarsko Brdo, pošto je bliže, mada ćete tu uvek biti na oku Belim plaštovima. Dok god ste podeljeni u grupe bilo od dvadeset, bilo od pedeset ljudi, za Troloke ste lovina. Ako se stotine vas skupe na jedno mesto, imaćete šansu, koja usput ne zavisi od klanjanja Belim plaštovima.“ Ovo je prouzrokovalo očekivani prasak.
„Da potpuno napustim svoje imanje!“, povika Flan nadjačavajući Vitovo: „Ti si poludeo!“ Njihove reči, i reči njihove braće i rođaka stuštiše se kao pljusak.
„Da idemo u Emondovo Polje? To mi je predaleko, i sad jedva uspem da svakog dana obiđem polje!“
„Korov će sve upropastiti!“
„I ovako nemam pojma kako da završim žetvu!“
„...ako počnu kiše...!“
„...pokušati da popravimo...!“
„...duvan će satrunuti...!“
„...da odložimo strižu...!“
Perinova pesnica raspali o gredu iznad kamina, i sve ih ućutka. „Nigde nisam video nijedno pregaženo ili spaljeno polje, niti jednu spaljenu kuću ili staju u kojoj nije bilo ljudi. Troloci žele ljude. A ako ipak odluče da pale? Novo seme se može posejati. Kamenom i drvetom može se nanovo graditi. A može li ovo biti ponovo izgrađeno?“ Uperio je prst u Lajlinu bebu, a ona snažnije prigrli dete uz grudi streljajući očima Perina kao da je zapretio odojčetu. Ipak je prestrašeno pogledala svog muža i Flana. Začuo se žamor nespokoja.
„Otići“, promrmlja Džek odmahujući glavom. „Ne znam, Perine...“
„To je vaš izbor, gazda al’Sine. Zemlja će biti ovde kada se vratite. Troloci je ne mogu odneti. Razmislite može li se isto reći i za vašu porodicu.“
Žamor je prerastao u huku. Nekoliko žena prepiralo se s muževima, uglavnom one koje su teglile po jedno ili dva deteta. Muškarci se po svemu sudeći nisu previše opirali.
„Zanimljiv plan“, progovori Luk, odmeravajući Perina. S lica mu se nije moglo pročitati da li se slaže. „Čekaću da vidim kako će proći. A sada, gazda al’Sine, moram svojim putem. Samo sam svratio da vidim kako ste.“ Džek i Eliza ga ispratiše do vrata, dok su svi ostali bili prezauzeti da bi obraćali pažnju. Luk je otišao stisnutih usana. Perinu se činilo da su do sada njegovi odlasci uglavnom bili uzvišeni kao i dolasci.
Džek je, vrativši se s vrata, stao pravo pred Perina. „Odvažan ti je plan. Priznaću da nisam previše voljan da napustim imanje, ali govoriš razumno. Ipak, ne znam šta će Deca misliti o tome. Meni deluju kao sumnjičava družina. Možda će, ako se svi okupimo, pomisliti da kujemo zaveru protiv njih.“
„Neka misle“, reče Perin. „Selo puno ljudi može prihvatiti Lukove savete i reći im da gledaju svoja posla. Ili možda misliš da je bolje da ostanete ranjivi samo da biste ostali u milosti Belih plaštova, kao sada?“
„Ne, ne. Razumem o čemu govoriš. Ubedio si me. Kao i sve ostale, izgleda.“
Zaista je izgledalo tako. Žamor rasprave se stišavao, ali očigledno samo zato što su se svi složili. Čak i Adina, koja je već glasno naređivala svojim kćerima da se smesta spreme. Na kraju je čak i neraspoloženo klimnula glavom prema Perinu, u znak odobravanja.
„Kada mislite da krenete?“, upita Perin Džeka.
„Čim budem uspeo da ih sve spremim. Možemo stići do imanja Džona Gaelina na Severnom putu i pre zalaska sunca. Ispričaću Džonu šta si rekao, i svima na putu do Emondovog Polja. Bolje nam je tamo nego na Stražarskom Brdu. Ako želimo da zbacimo teret Belih plaštova u isto vreme kad i teret Troloka, neće valjati da im sedimo ispod nosa “ Džek počeša svoj uzani čuperak kose jednim prstom. „Perine, mislim da Deca ne bi zaista povredila Nati Kauton i devojke, ili Luhanove, ali nešto me brine. Ko zna šta će biti ako pomisle da kujemo zaveru?“
„Nameravam da ih oslobodim što pre mogu, gazda al’Sine. Kao i svakog drugog koga Beli plaštovi uhapse, što se toga tiče.“
