„Odvažan plan“, ponovio je Džek. „Pa, bolje da pokrenem ljude ako mislimo da stignemo do Džona pre mraka. Neka Svetlost bude uz tebe, Perine.“
„Veoma odvažan plan“, reče Verin, koja je prišla čim je gazda al’Sin odjurio izdajući ljudima naređenja da isteraju taljige i popakuju ono što će poneti. Pažljivo ga je posmatrala, blago iskošene glave, a i Faila isto, rame uz rame s njom. Izgledala je kao da ga vidi prvi put u životu.
„Ne znam zašto ga svi tako nazivaju“, kaza on. „Mislim, plan. Taj Luk je pričao koješta. Odupreti se Belim plaštovima na vratima kuće. Dečaci koji na krovu čekaju Troloke. Par kapija širom otvorenih pred propašću. Samo sam im to napomenuo. Trebalo je ovo da rade od početka. Taj čovek...“ Nije dozvolio sebi da izgovori kako mu Luk ide na živce, ne pred Failom. Mogla bi ga pogrešno razumeti.
„Naravno“, glatko upade Verin. „Nisam ranije imala priliku da vidim kako to deluje. Možda u stvari i jesam, ali nisam znala.“
„O čemu pričate? Kako šta radi?“
„Perine, kada smo pristigli ovamo, ovaj narod je bio spreman da ostane tu po svaku cenu. Pokazao si im dobre razloge i jaka osećanja, ali misliš li da bi ih to pokrenulo da sam im govor držala ja, ili Tam, ili Abel? Ti bi trebalo najbolje da znaš koliko su Dvorečani tvrdoglavi. Promenio si tok događaja koji bi se odvijali u Dve Reke da nije bilo tebe. Uz samo nekoliko reci izgovorenih u... razdraženosti? Ta’vereni zaista uvlače živote drugih u sopstvenu šaru. Zadivljujuće. Nadam se da ću ulučiti još neku priliku da posmatram Randa.“
„Šta god da je“, promrsi Perin, „okrenulo je nabolje. Što je više ljudi skupa na jednom mestu, to su sigurniji.“
„Naravno. Rand ima mač, koliko sam razumela?“
Namrštio se, ali nije bilo razloga da joj ne kaže. Znala je za Randa, i znala je šta je Tir značio. „Ima ga.
„Čuvaj se pored Alane, Perine.“
„Molim?“ Hitre promene teme počele su da ga zbunjuju. Naročito kada je progovorila o onom o čemu je već razmišljao, želeći to da sakrije od nje. „Zašto?“
Verinino lice nije se promenilo, ali tamne joj oči najednom postadoše jasne i oštre, kao u ptice. „Bela kula ima mnoge... mustre. Većina njih, naravno, nije zlonamerna, ali ponekad je to teško otkriti dok ne postane prekasno. A čak i kad su zamisli najdobronamernije, često je moguće da poneka nit bude presečena u vezenju, da pokoji prut pukne i bude odbačen dok se plete korpa od pruća. Jedan ta’veren bio bi koristan prut u bilo kom planu.“ Istog trena, ponovo je postala pomalo zbunjena gužvom, neprilagođena stvarnom svetu koliko kakvoj knjizi ili sopstvenim mislima. „Oh, svega mi, gazda al’Sin baš ne gubi vreme, zar ne? Odoh da vidim može li nam neko dovesti konje.“
Faila se naježi dok se Smeđa sestra udaljavala. „Aes Sedai me ponekad... onespokoje“, prošapta ona.
„Onespokoje?“, upita Perin. „Mene u većini slučajeva prestrave skoro na smrt.“
Tiho se nasmejala, pa poče da se igra jednim dugmetom na njegovom kaputu u koje je predano zurila. „Perine, ja sam... bila budala.“
„Kako to misliš?“ Ona podiže pogled – gotovo da je otkinula dugme – a on brže-bolje dodade: „Malo pametnijih ljudi od tebe poznajem.“ Stegao je zube pre nego što mu uz to izlete „u većini slučajeva“, a kada mu se nasmešila, beše mu drago zbog toga.
„Vrlo je lepo od tebe što to kažeš, ali bila sam.“ Potapšala je dugme i počela da mu ispravlja kaput – što nije bilo potrebno – i da mu izglađuje revere – što opet nije bilo potrebno. „Bio si tako smešan“, nastavi ona, govoreći prebrzo, „samo zato što me je onaj mladić tako gledao – a stvarno, previše je detinjastog lika, nimalo nalik tebi – da sam pomislila da ti probudim ljubomoru – samo malo – pretvarajući se, samo se pretvarajući, da me privlači lord Luk. Nije trebalo to da radim. Hoćeš li mi oprostiti?“
Trudio se da prokrči put kroz ispreturane reči. Dobro je što smatra Vila detinjastim – da je pustio bradu sigurno bi bila retka – ali nije pomenula ono kako mu je uzvraćala pogled. A ako se samo pretvarala da je opčinjena Lukom, zašto se onako zacrvenela? „Naravno da ti opraštam“, reče. U očima joj sinu opasno svetlo. „Mislim, nema tu šta da se oprašta.“ Svetlo samo zaiskri još vrelije. Šta je želela da čuje? „Hoćeš li ti meni oprostiti? Kada sam pokušao da te oteram, rekao sam ponešto što nije trebalo. Opraštaš li mi?“
„Rekao si nešto za šta tražiš oproštaj?“, slatko ga je upitala, i znao je da mu se spremaju nevolje. „Ne sećam se šta to bi, ali uzeću u razmatranje.“
U razmatranje? Zvučala je baš kao plemkinja; možda joj je otac sluga nekog lorda, pa je imala priliku da se nauči otmenom govoru. Nije imao pojma o čemu mu govori, ali kad god sazna, bio je siguran, zaželeće da je to odgodio.
Osetio je pravo olakšanje kad se vratio u Korakovo sedlo usred gužve u kojoj su ljudi uprezali konje u taljige i svađali se šta mogu poneti a šta ne, a deca jurila kokoške i guske da im vežu noge pre nego što ih utovare. Dok su jedni isterivali ovce iz tora, drugi dečaci su već terali stoku prema istoku.
