Naravno, nije sve išlo glatko. Vil i ostali sa imanja al’Sinovih smatrali su da nije pošteno od njega što je upozorio novopridošle na prisustvo Aijela, kvareći im time zabavu kojoj su se nadali – prestravljivanje novajlija. Ovi su ipak bili prestravljeni, i više nego što je Perinu odgovaralo, a sudeći po tome kako su kasnije zavirivali za svako drvo, čak i za svaki žbun, bilo je jasno da su ubeđeni da u blizini ima još Aijela, uprkos njegovom uveravanju. Vil je najpre pokušao da se nametne Torfinima i ostalima navodeći da se prvi pridružio Perinu – kada ga Ban i Lijuini besno pogledaše, najzad je priznao: među prvima – dok su svi ostali neiskusni.
Perin je okončao tu priču podelivši ih u dve grupe otprilike iste veličine, i postavivši Danila i Bana za čelnike, mada je i oko ovoga u početku bilo neslaganja. Al’Daijevi su smatrali da bi vođe trebalo birati po starosti – Bili al’Dai beše godinu dana stariji od svih, a ostali predložiše Hua Marvina, najboljeg tragača, i Džaima Torfina, najboljeg strelca, dok je Kenli Ahan bio na Stražarskom Brdu i pre dolaska Belih plaštova, tako da je umeo da se snađe u selu. Sve im je izgledalo kao igra. Telov izraz o ponosu i prkosu čuo se još nekoliko puta.
Perin se, najzad, vođen ledenim besom isprečio pred njih tako da su morali stati na travi između dva šumarka. „Ovo nije igra, niti igranka za Bel tin. Radite kako vam se kaže, ili se vratite kući. Ionako ne znam čemu služite, a nemam nameru da poginem zato što ste umislili da znate šta činite. Sada se postrojte i umuknite. Zvučite kao Ženski krug koji se sastao u ormaru za haljine.“
Poslušali su, i nanizali se u dve kolone iza Bana i Danila. Vil i Bili su se razočarano mrštili, ali su se uzdržali od prigovora. Faila zadovoljno klimnu gledajući Perina, a i Tomas isto. Na Verininom nedokučivom licu ništa se ne pomače dok je posmatrala šta se zbiva, bez sumnje ubeđena da prisustvuje ta’verenskim delima. Perin je smatrao da nema potrebe da joj objašnjava kako je jednostavno pokušao da zamisli šta bi rekao jedan Šijenarac koga je poznavao, vojnik po imenu Uno, premda bi to Uno sigurno izgovorio znatno grubljim rečnikom.
Kako su se približavali Stražarskom Brdu, imanja su postajala učestalija, gušća, da bi se na kraju slila kao pred Emondovim Poljem, u mrežu uskih poljana, putića i kaldrma odvojenih živicom i kamenim zidovima. Čak i pošto su svratili na četiri imanja, stigli su za videla; ljudi su još radili na svojim usevima, a dečaci su doterivali ovce i goveda na noćište u štalama. Ovih dana niko nije želeo da ostavlja životinje napolju.
Tam predloži Perinu da više nikog ne upozorava, i on se uz oklevanje složi. Odavde bi svi pošli prema Stražarskom Brdu, što bi uzbunilo Bele plaštove. Dvadesetak ljudi koji jašu sporednim puteljcima već su bili dovoljno zanimljiva pojava, iako je većina naroda bila prezauzeta za bilo šta osim letimičnog pogleda. Ipak, to je predstojalo pre ili kasnije, a što pre to bolje. Dok god u divljini ima ljudi kojima je neophodna zaštita Belih plaštova, Plastovi će čvrsto stajati nad Dvema Rekama, verovatno nevoljni da ih ispuste iz šaka.
Perin je oštrim pogledom tražio ma kakav znak Belih plaštova, ali osim jednog jedinog oblaka prašine koji je prešao Severni put ka jugu, ne beše ničega. Posle nekog vremena, Tam je predložio da sjašu i povedu konje. Izgledi da ih neko primeti znatno su manji ako idu pešice, a čak će ih i živice i niski kameni zidovi donekle štititi.
Tam i Abel su znali za jedan gust šumarak, splet hrasta, gorkolepka i kožolista prostrt preko tri ili četiri kvadratne milje jugozapadno od Stražarskog Brda, iz koga se logor Belih plaštova dobro video. Zašli su u njega s južne strane, veoma žurno. Perin se nadao da ih niko nije video kako ulaze, i da se niko neće zapitati niti pominjati zašto ne izlaze.
„Ostanite ovde“, naredio je Vilu i ostalim mladićima koji su vezivali konje za grane. „Držite lukove pri ruci i budite spremni na beg ako čujete viku. Ako iko pisne, zveknuću ga po glavi kao po nakovnju. Ovde smo da posmatramo, ne da navučemo Bele plaštove na sebe vrsljajući okolo kao slepi bikovi.“ Nervozno gladeći lukove, oni zaklimaše glavama. Možda je počelo da im svanjava šta u stvari rade. Deca Svetla ne bi s naklonošću gledala na naoružanu bandu Dvorečana.
„Jesi li ikada bio vojnik?“, zbunjeno ga upita Faila, tihim glasom. „Neki od... stražara mog oca govore kao ti.“
„Ja sam kovač“, nasmeja se Perin. „Samo sam slušao vojničke razgovore. Ipak, izgleda da uspeva.“ Čak su i Vil i Bili zverali naokolo jedva se usuđujući da se mrdnu.
Puzeći od drveta do drveta, Perin i Faila pođoše za Tamom i Abelom do severnog kraja šumarka, gde su Aijeli već klečali. Verin je takođe bila tu, i Tomas. Žbunje i granje stvaralo je prozračan zastor od lišća, dovoljan da ih skrije, ali da mogu kroz njega da gledaju.
