Faila nije spominjala ono o čemu su pričali unutra. Štaviše, smeškala mu se dok je pričala o sličnostima ovdašnjeg ovčarstva i onog u Saldeji, a kada joj je jedna devojčica donela kitu sitnog crvenog cveća, srcosramka, pokušala je i da mu uplete nekoliko cvetova u bradu, smejući se njegovom trudu da je spreči. Ukratko, došlo mu je zbog nje da iskoči iz kože. Trebaće mu još jedan razgovor s gazda Kautonom.
„Neka te Svetlost prati“, ponovo mu kaza gazda al’Sin, baš kada se spremiše da izjašu, „i čuvaj dečake.“ Četiri mladića su rešila da krenu s njima, na konjima grube dlake, ni izbliza dobrim kao Tamov ili Abelov. Perin nije znao zašto bi on trebalo da ih čuva. Svi su bili stariji od njega, iako ne znatno. Vil al’Sin beše među njima, uz svog rođaka Bana, jednog od Džekovih sinova kome je zapao najveći nos u porodici, i par Lijuina, Tela i Danila, koji su toliko ličili na Flana da su mu mogli biti sinovi, a ne sinovci. Perin je pokušao da ih odgovori, naročito kada su obelodanili želju da mu pomognu da izbavi Kautonove i Luhanove od Belih plaštova. Očigledno im se činilo da treba samo ujahati u logor Dece i zatražiti da puste sve zatočenike. Tel je to nazvao ponosnim prkosom, a Perinu se umalo ne diže kosa na glavi. Previše torbarskih priča. Previše je slušao budale poput Luka. Pretpostavio je da Vil ima drugačije razloge iako se pravio da Faila i ne postoji, ali ni ostali nisu bili ništa bolji.
Niko drugi se nije pobunio. Tam i Abel su samo pomalo sumnjali da će svi umeti da gađaju lukom ili da ostanu u sedlu, dok je Verin jednostavno posmatrala, hvatajući beleške u svoju knjižicu. Tomas je očito bio razgaljen, a Faila beše zaokupljena pletenjem venca od srcosramka, kako se ispostavilo, za Perina. Uzdahnuo je i okačio cveće na jabuku sedla. „Čuvaću ih najbolje što mogu, gazda al’Sine“, obećao je.
Na milju od farme al’Sinovih – kad su Gaul, Bain i Čijad iznenada iskočili iz šiblja i potrčali da im se pridruže – pomislio je da su jedan ili dvojica momaka već otpisani. Da će ih otpisati aijelska koplja. Vilu i njegovim prijateljima dosta je bio jedan pogled na Aijele da počnu užurbano da napinju strele; ne gubeći korak, Aijeli sakriše lica velovima i pripremiše se da hitnu koplja. Trebalo je nekoliko minuta da se nesporazum izgladi. Gaulu i dvema Devicama sve se učinilo silno smešno kada su razumeli, pa prasnuše u grohotan smeh, što je uznemirilo Lijuine i al’Sine podjednako kao i otkriće da su ovo troje Aijeli, od čega dve žene. Vil okusa Bain i Čijad jednim osmehom, a one se zgledaše klimajući glavom. Perin nije znao šta se događa, ali je odlučio da se ne meša dok ne bude opasnosti po Vilov grkljan. Čak i ako jedna od Aijelki isuče nož, imaće dovoljno vremena da je spreči. Možda će iz toga Vil i naučiti ponešto o osmehivanju.
Bio je namerio da svom brzinom pohitaju prema Stražarskom Brdu, ali kada odmakoše još milju severnije od al’Sinovog poseda, ugledao je kako se s jednog imanja izvijaju raštrkane perjanice dima iz odžaka. Tam ih je vodio na dovoljnoj udaljenosti da nisu jasno razabirali ljude oko kuće. Izuzetak su bile Perinove oči; video je decu u dvorištu. A Džek al’Sin im je bio najbliži sused. Sve do danas. Kratko je oklevao, pa potera Koraka ka imanju. Nije se nadao da će proći previše dobro, ali morao je da pokuša.
„Kuda si pošao?“, upita Tam, namršten.
„Da im dam isti savet koji sam dao gazda al’Sinu. Neće mi trebati više od minuta.“
Tam klimnu, a ostali pođoše za njim. Verin je zamišljeno posmatrala Perina. Nadomak imanja Aijeli skrenuše ka severu, Gaul neznatno odvojen od Devica.
Perin nije poznavao Torfine ni ti oni njega, ali na njegovo iznenađenje, kada se uzbuđenje zbog posete stranaca stišalo i kada su prestali da zure u Tomasa, Verin i Failu, poslušaše ga i počeše da opremaju konje, dve pokrivene zaprege i dvoje visoke taljige, a Perin i ostali odjahaše.
Još tri puta se zaustavljao prolazeći blizu seoskih imanja, od kojih je jedno činio grozd od pet kuća. Svuda je bilo isto. Ljudi su se bunili kako ne mogu da napuste zemlju, ali je ipak svaki put za sobom ostavljao žurno spremanje i prikupljanje domaćih životinja.
Desilo se još nešto. Nije mogao da spreči Vila i njegovog rođaka, kao ni Lijuine, da razgovaraju s mladićima na imanjima. Njihova družina se uvećala za trinaest članova, Torfina i al’Daija, Ahana i Marvina naoružanih lukovima, u sedlima nesrećno uparenog niza ponija i zaprežnih konja. Svi su žudeli da spasu zatvorenike Belih plaštova.
