Logor Belih plaštova protezao se podnožjem Stražarskog Brda kao zasebno selo. Stotine ljudi, neki u oklopima, kretali su se između dugih, ravnih redova belih šatora, dok su konji bili uredno pripeti u po pet nizova na istoku i zapadu. Nekim grlima su skidali sedla i timarili ih, što je značilo da su neke izvidnice završile za danas, dok je dvostruka kolona od možda stotinak neukaljanih i nepogrešivih konjanika žustrim kasom kretala ka Vodenoj šumi, noseći teška koplja pod tačno određenim uglom. S vremena na vreme bi kroz logor promarširala grupa stražara zaogrnutih belinom, naoružana konjičkim umesto pešadinskim kopljima, sa uglačanim kalpacima na kojima se ogledalo tonuće sunce.
Do Perinovih ušiju dopre nekakva tutnjava. Sa zapada se, izdaleka, ukaza dvadesetak konjanika, u galopu iz pravca Emondovog Polja; žurili su prema šatorima. Istim pravcem kojim su oni došli. Da su bili samo koji minut sporiji, sigurno bi ih primetili. Rog se oglasi, i ljudi pođoše prema vatrama za kojima se spremala večera.
Sa strane se video jedan mnogo manji logor, očigledno podignut navrat-nanos. Neki šatori su klonuli uprkos konopcima. Većina onih koji su tu boravili očigledno je bila odsutna. Nekoliko konja koji su repom rasterivali muve, kratkim konopcima privezani za jedan stub, beše jedini znak da tu uopšte nekoga ima. Samo što to nisu mogli biti Beli plaštovi. Takav logor je bio nezamisliv za Decu Svetla, neumoljivu u pogledu urednosti.
Između šumarka i dve skupine šatora pružao se brisan prostor obrastao travom i poljskim cvećem. Ovdašnji čobani verovatno su ga koristili za ispašu. Ali sada tamo nije bilo nikoga. Belim plaštovima, poput one izvidnice, galopom bi trebalo oko minut da ga pređu.
Abel pokaza Perinu prema velikom logoru. „Vidiš li onaj šator blizu sredine, koji sa svake strane čuva po jedan čovek?“ Perin klimnu glavom. Zalazeće sunce usmeravalo je oštre, iskošene senke prema istoku, ali dovoljno je dobro video. „Tamo su Nati i devojke. I Luhanovi. Video sam ih kako izlaze i ulaze. Jedno po jedno, i uvek u pratnji stražara, čak i kada idu na zahod.“
„Tri puta smo već pokušali da se prikrademo po noći“, reče Tam, „ali budno paze na granicu logora. Poslednji put jedva da smo uspeli da uteknemo.“
Kao da želiš da zavučeš ruku u mravinjak, ali da te nijedan mrav ne ujede. Perin sede u podnožje jednog visokog kožolista, s lukom preko kolena. „Hoću malo da razmislim o ovome. Gazda al’Tore, možete li malo da umirite Vila i onu družinu? Ako nekima padne na pamet da krenu kući, sprečite ih. Najverovatnije bi bez razmišljanja pošli prema Severnom putu, posle čega bi pedesetak Belih plaštova krenulo ovamo u pretragu. Ako se iko setio da ponese hranu, mogli biste se postarati da nešto pojedu. Budemo li morali da bežimo, možda ćemo cele noći ostati u sedlu.“
Najednom je shvatio da izdaje naređenja, ali kada je pokušao da se izvini, Tam se isceri i reče: „Perine, ti si preuzeo vodstvo još na Džekovom imanju. Nije mi prvi put da sledim mlađeg čoveka koji zna šta treba činiti.“
„Radiš kako valja, Perine“, reče Abel, pre nego što dvojica starijih ljudi nestadoše među drvećem.
Perin zbunjeno počeša bradu. Preuzeo vodstvo? Sada kada je razmislio o tome, shvatio je da ni Tam ni Abel zaista ni o čemu nisu odlučivali još otkad su napustili imanje al’Sinovih, već su samo nudili savete i ostavljali sve na njemu. Od tada ga, takođe, nijedan od njih nije oslovio s „momče“.
„Zanimljivo“, kaza Verin. Držala je svoju knjižicu. Poželeo je priliku da pročita njene zapise.
„Hoćete li me opet upozoriti da se ponašam budalasto?“, upitao je.
Umesto odgovora, ona zamišljenim glasom reče: „Biće još zanimljivije gledati šta ćeš sledeće učiniti. Ne mogu reći da potresaš svet iz temelja, kao Rand al’Tor, ali Dve Reke su se zasigurno pokrenule. Pitam se imaš li pojma kuda ih guraš.“
„Hoću da oslobodim Luhanove i Kautonove“, ljutito joj je odgovorio. „To je sve!“ Izuzimajući Troloke. Naslonio je glavu nazad na stablo kožolista i sklopio oči. „Radim samo ono što moram. Dve Reke će ostati gde su oduvek bile.“
„Naravno“, kaza Verin.
Čuo je kako se odmakla, i Tomas s njom; papučice i čizme, podjednako tihe na zemlji posutoj lanjskim lišćem. Otvorio je oči. Faila je zurila u njih, ne previše zadovoljna.
„Nikada te neće pustiti na miru“, promrmljala je. O zglobu šake visio joj je venčić od upletenog srcosramka koji mu je ostao na sedlu.
„Aes Sedai te nikada ne puste“, kazao joj je.
Ona se ustremi na njega izazivačkim pogledom. „Pretpostavljam da ćeš noćas pokušati da ih izvedeš?“
Moraće to da urade sada. Zato što je širio svoje upozorenje, i zato što je narod poznavao govornika. Možda Beli plaštovi ne bi povredili zatvorenike. Možda. Verovao je da njihova milost doseže taman onoliko daleko koliko bi on mogao baciti konja. Pogledao je Gaula, a ovaj klimnu.
„Tam al’Tor i Abel Kauton dobro se kreću za mokrozemce, ali mislim da su ovi Beli plaštovi previše kruti da primete sve što se miče u mraku. Mislim da očekuju neprijatelje kojih ima mnogo, i koje mogu videti.“
