Čijad okrenu razgaljene sive oči prema Aijelu. „Hoćeš li onda da se krećeš poput vetra, Kameni psu? Biće zabavno gledati Kamenog psa kako se trudi da lagano gazi. Kada moja sestra po koplju i ja spasemo zatočenike, vratićemo se po tebe, ako si prestar da sam pronađeš put.“ Bain joj tače ruku, a ona se iznenađeno okrenu prema plamenokosoj. Tren potom, potamnela koža joj se blago zarumene. Obe žene pogledaše u Failu, koja je i dalje posmatrala Perina, sada prekrštenih ruku i uzdignute glave.
Duboko je disao. Ako bi joj rekao da ne želi njenu pomoć, ni Bain ni Čijad skoro sigurno ne bi pošle. Još uvek su želele da dokažu da su uz nju, ne uz njega. Možda je i Faila htela isto. Možda bi on i Gaul sve uspeli sami, ali nije znao kako da je natera da ostane ako ona neće. Faila kao Faila, verovatno bi se iskrala za njima. „Držaćeš se blizu mene“, čvrsto reče. „Hoću da spasem zarobljenike, a ne da ostavim jednog za sobom.“
Nasmejavši se, spustila se kraj njega i uvukla rame pod njegovu ruku. „Držati se blizu tebe, to mi zvuči kao dobra ideja.“ Nabacila mu je venac crvenog cveća na glavu, a Bain se zakikota.
Perin okrenu oči naviše: venčić mu se nakrivio preko čela. Mora da izgleda kao budala. Ipak, ostavio ga je tu.
Sunce se spuštalo polako poput đinđuve u medu. Abel im je doneo hleba i sira – više od polovine onih budućih junaka ipak nije ponelo ništa za jelo – pa su jeli i čekali. Spustila se noć, rasvetljena mesecom već visokim, ali zaklonjenim iza žurnih oblaka. Perin je čekao. Svetla su zgasla u logoru Belih plaštova, kao i u Stražarskom Brdu, mračnom obrisu posutom s tek nekoliko osvetljenih prozora, i on okupi Tama, Failu i Aijele oko sebe. Svima je jasno video lice. Verin je stajala dovoljno blizu da ga čuje. Abel i Tomas su bili kod ostalih Dvorečana, trudeći se da ih utišaju.
Osećao se čudno izdajući uputstva, pa se trudio da ostanu jednostavna.
Tamov zadatak bio je da svi budu spremni da pojašu čim se Perin vrati sa zarobljenicima. Beli plaštovi će poći za njima čim otkriju šta se desilo, tako da će morati negde da se sakriju. Tam je znao jedno pogodno mesto, napušteno imanje na granici Zapadne šume.
„Pokušajte, ako možete, da nikoga ne ubijete“, upozorio je Perin Aijele. „Beli plaštovi će biti prilično besni što su izgubili zatočenike. Ako uz to izgube i svoje ljude, spaliće i samo sunce.“ Gaul i Device klimnuše kao da jedva čekaju. Čudan narod. Nestadoše u noći.
„Čuvaj se“, prošapta mu Verin dok je kačio luk na leđa. „Ta’vereni nisu besmrtni.“
„Tomas bi nam mnogo pomogao, znate to?“
„Misliš da bi jedan čovek nešto izmenio?“, zamišljeno je upitala. „Osim toga, imam ja druga posla za njega.“
Odmahnuo je glavom i izašao iz gustiša, pa čim ostavi grmlje za sobom, spusti se gotovo potrbuške uz zemlju. Faila je, kraj njega, učinila što i on. Bilo mu je drago što u travi i poljskom cveću koji su ga skrivali ne može da mu vidi lice. Očajnički se plašio. Ne za sebe, ali ako bi se njoj nešto dogodilo...
Kao dve senke oblaka na mesečini, puzali su preko brisanog prostora sve dok Perin ne dade znak da stanu, na desetak koraka od staze kojom su prolazili stražari u odorama blistavim od mesečevih zraka, nešto dalje od prvog reda šatora. Dvojica se susretoše veoma blizu njih, i lupiše nogama o zemlju.
„Noć je bezbedna“, reče prvi. „Svetlost nas obasjala i zaštitila od Senke.“
„Noć je bezbedna“, odgovori drugi. „Svetlost nas obasjala i zaštitila od Senke.“
Obojica se okrenuše na peti i odmarširaše otkud su i došli, ne gledajući ni levo ni desno.
Perin sačeka da obojica odmaknu po desetak koraka, pa dodirnu Failu po ramenu i ustade, jedva dozvoljavajući sebi da diše. Ni njeno disanje se nije čulo. Skoro na vrhovima prstiju, uleteše među šatore i odmah iza prvog ponovo zalegoše na zemlju. Ljudi su unutra hrkali ili mrmljali u snu. Osim toga, logor beše tih. Stupanje stražarskih čizama jasno se čulo. U vazduhu se osećao miris ugašene vatre, platna, konja i ljudi.
Bez glasa je pokazao Faili da ga sledi. Konopci šatora bili su zamke za neobazriva stopala u tami. On ih je međutim jasno video i vodio ih je između njih.
U glavi je tačno zabeležio gde se nalazi šator sa zatvorenicima, pa je sada oprezno pošao tamo. Blizu središta logora. Daleko je dotle, daleko je i natrag.
Struganje čizama o zemlju i Failin bolni uzdah nateraše ga da se okrene, tek da bi ga oborio nalet ogromne prilike u belom ogrtaču, čoveka velikog poput samog gazda Luhana. Čelični prsti zariše mu se u vrat dok su se kotrljali. Perin je zgrabio čoveka za bradu, potiskujući mu glavu i pokušavajući da ga odgurne. Boreći se sa stiskom oko vrata, raspalio je drugom šakom protivnika u rebra, ali time nije prouzrokovao ništa do bolnog stenjanja. Krv mu je tutnjala u ušima, a vid mu se sužavao, crnilo je nadiralo sa svih strana. Grabio je prema svojoj sekiri, ali prsti su mu bili utrnuli.
Najednom, čovek se trže i pade preko njega. Perin zbaci mlitavo telo sa sebe i slatko se nadisa noćnog vazduha.
