Faila odloži cepanicu i protrlja glavu sa strane. „Mislio je da nisam vredna pažnje, da je dovoljno oboriti me“, prošapta ona.
„Budala“, odgovori Perin šapatom. „Ali snažna.“ Danima će osećati njegove prste na vratu. „Jesi li dobro?“
„Naravno. Nisam ja od porcelana.“
Valjda i nije, što se toga tiče.
Užurbano je pridigao onesvešćenog čoveka i naslonio ga na jedan šator, nadajući se da ga tu niko skorije neće pronaći, skinuo mu beli plašt i povezao mu ruke i stopala suvišnim strunama za luk. Zapušio mu je usta maramicom iz njegovog sopstvenog džepa. Nije bila previše čista, ali sam je bio kriv za to. Podigavši luk iznad glave, Perin nabaci njegov ogrtač preko ramena. Ako ga još ko primeti, možda će pomisliti da je od njihovih. Plašt je imao zlatni čvor zvanja ispod rasplamsalog sunca. Starešina. Još bolje.
Sada je slobodnije i brže hodao između šatora. Skrivenog ili ne, onog čoveka bi svakog trena mogli otkriti i podići uzbunu, Faila ga je pratila poput senke, motreći na ma kakav znak pokreta, kao i on. Zbog varljivih senki na mesečini prostor između šatora beše nejasan čak i njegovim očima.
Prilazeći zatvoreničkom šatoru, usporio je kako ne bi uzbunio stražare; na ovom kraju stajao je jedan čovek u belom plaštu, a s druge strane šiljatog krova šatora video se sjajni vrh dugog koplja drugog stražara.
Najednom, taj vrh koplja nestade. Nije bilo zvuka. Jednostavno je pao.
Jedan otkucaj srca kasnije, dve tamne mrlje iznenada postadoše Aijeli zaklonjenih lica, oboje niži od Gaula. Pre nego što se stražar pomerio, jedna od njih skoči u vazduh i šutnu ga u lice. Zateturao se i pao na kolena, a druga Devica iz okreta dodade i svoj udarac nogom. Stražar se sručio kao vreća. Device kleknuše i osvrnuše se, pripremajući koplja za slučaj da su nekoga uzbunile.
Kada videše Perina u belom plastu, zamalo da ga napadnu, ali su opazile Failu. Jedna od njih odmahnu glavom i došapnu nešto drugoj, a ova se tiho nasmeja.
Perin je uveravao sam sebe da ne bi trebalo da bude razočaran, ali noćas ga je Faila najpre spasla da ga ne udave, a sada i da mu ne probodu kopljem jetru. Nije se preterano dobro pokazao kao navodni vođa oslobodilaca.
Odgurnuo je zastor i provukao glavu unutra, gde je bilo još mračnije nego napolju. Gazda Luhan je spavao pred ulazom u šator, a žene behu sklupčane pozadi. Perin položi ruku preko usta Haralu Luhanu, kome se oči u istom trenu širom otvoriše, i dade mu znak da ne progovara. „Probudite ostale“, prošapta Perin. „Tiho. Vodimo vas odavde.“ Gazda Luhanove oči zasijaše kada ga je prepoznao, pa klimnu glavom.
Perin izađe iz šatora i skide ogrtač oborenom stražaru. Čovek je još disao – hrapavo, klokotavo, kroz prilično izlomljen nos – ali dodir ga nije razbudio. Sada su morali da budu brzi. Gaul je bio tu, s plastom drugog stražara u ruci. Troje Aijela oprezno su posmatrali ostale šatore. Faila skoro da je poigravala od nestrpljenja.
Kada je gazda Luhan izveo suprugu i ostale žene napolje, nervozno se osvrćući na mesečini kao i one, Perin brže-bolje zaogrnu kovača jednim plaštom. Veličina nije odgovarala – Haral Luhan je izgleda bio građen od balvana – ali morao je da posluži. Drugi dadoše Alsbet Luhan. Iako ne toliko krupna kao njen suprug, stasom ipak beše ravna nekom muškarcu. Okruglo joj lice beše u prvi mah iznenađeno, ali potom ona klimnu i navuče kupaš ti kalpak oborenog stražara na glavu, prignječivši svoju debelu pletenicu. Dvojica stražara ostadoše vezani, usta zapušenih komadima ćebadi, u šatoru.
Iskrasti se putem kojim su i došli bilo je nemoguće, Perin je to znao od početka. Čak i da su gazda i gazdarica Luhan mogli da se kreću dovoljno tiho – u šta je sumnjao – Bod i Eldrin su se držale jedna uz drugu, ošamućene i u neverici pred spasenjem. Samo ih je nežno mrmljanje njihove majke sprečavalo da briznu u suze radosnice. Računao je na to. Trebali su im konji, kako za brz beg iz logora, tako i da ih kasnije sve ponesu. A duž ograda za konje bilo je dovoljno grla.
Aijeli su poput duhova odjezdili ispred, dok ih je on sledio, s Failom i Kautonovima u sredini, a Haral i Alsbet na začelju. Bar bi površnom posmatraču izgledali kao trojica Belih plaštova koji sprovode četiri žene.
Sapete konje je čuvala straža, ali samo sa strane koja gleda u polje. Konačno, zašto bi ih iko čuvao od njihovih sopstvenih jahača. To je svakako olakšavalo posao Perinu. Jednostavno su prišli nizu konja najbliže šatorima; svako grlo beše vezano jednostavnom omčom od konopca. Razvezali su po jednog konja za svakog, izuzev Aijela. Najteže je bilo popeti gazdaricu Luhan na konja bez sedla; morali su zapeti i Perin i gazda Luhan, dok je ona istrajno pokušavala da sakrije kolena suknjom. Nati i njene devojčice lagano uzjahaše, kao i Faila. Stražari koji su, navodno, motrili na konje, nastavili su svoje odmereno kruženje, obaveštavajući jedan drugog kako je sve u toj noći bezbedno.
