„Kada budem dao znak“, zausti Perin, ali neko u logoru dreknu, pa zatim ponovo, još glasnije; čuo se i rog, i ljudi uz viku pokuljaše iz šatora. Bilo da su otkrili beg zatočenika, bilo onesvešćenog čoveka koji ih je napao, ishod je bio isti. „Za mnom!“, povika Perin, zarivajući pete u mrkog škopca koga je izabrao. „Jašite!“
Bila je to suluda trka, ali trudio se da nikog ne gubi iz vida. Gazda Luhan beše loš jahač, skoro kao njegova žena; oboje su odskakivali, jedva se držeći na konjima. Bod ili Eldrin, jedna od njih, vrištala je koliko ju je grlo nosilo, od uzbuđenja ili užasa. Srećom, stražari nisu očekivali nevolju iz samog logora. Jedan čovek u belom plaštu, zagledan u tamu, jedva da je uspeo da se baci s puta zahuktalim konjima, uz vrisak dostojan Kautonove devojčice. Još rogova je arlaukalo za njima, a povici, bez sumnje naređenja, razlegoše se kroz noć pre nego što su se domogli zaklona u šibljaku. Što im više i nije bio neki zaklon.
Tam je, prema Perinovom zahtevu, ili zapovesti, naredio da svi uz jašu. Perin saskoči sa škopca pravo na Koraka. Verin i Tomas jedini nisu pocupkivali u sedlima; samo njihovi konji nisu bili rastrojeni osećanjima jahača. Abel je pokušavao da zagrli ženu i ćerke, sve tri u isto vreme, a svi behu nasmejani i uplakani u isto vreme. Gazda Luhan je nastojao da se rukuje sa svima do kojih je mogao dopreti. Izuzev Aijela, Verin i njenog Zaštitnika, svi su jedni drugima čestitali kao da je sve završeno.
„Svega mi, Perine, to si ti!“, uzviknu gazdarica Luhan. Njeno okruglo lice izgledalo je neobično pod kalpakom koji se nakrivio od njene pletenice. „Šta ti je to na licu, mladiću? Više sam ti nego zahvalna, ali neću da mi dolaziš za sto dok izgledaš kao...“
„Nema vremena za to“, rekao joj je, ne obazirući se na zaprepašćenje na njenom licu. Ona nije bila žena koju bi čovek mogao prekinuti, ali rogovi Belih plaštova sada su zvučali kao nešto više od uzbune, kratki krici što se oštro i uporno ponavljaju. Nekakvo naređenje. „Tame, Abele, povedite gazda Luhana i žene u to skrovište koje vam je znano. Gaule, idi s njima. I ti, Faila.“ To je podrazumevalo i Bain i Čijad. „I Hu, i Haim.“ Tek da budu bezbedni. „Krećite se tiho. Tišina je, bar za prvo vreme, važnija od brzine. Ali polazite odmah.“
Svi imenovani zaputiše se ka zapadu bez pogovora, premda ga je gazdarica Luhan oštro pogledala, stežući konjsku grivu obema rukama. Ipak, zapanjilo ga je samo to što se Faila nije prepirala, tako da se tek naknadno setio da je oslovio gazda al’Tora i gazda Kautona po imenu.
Verin i Tomas su ostali, i on je smrknuto pogleda. „Ima li izgleda da pružite kakvu pomoć?“
„Možda nema na taj način na koji ti misliš“, odgovorila je smireno kao da logor Belih plaštova, samo milju odatle, nije u potpunom haosu. „Moje pobude danas nisu ništa drugačije nego juče. Ali mislim da će možda pasti kiša za oko... oh... pola sata. Možda i manje. Pravi pljusak, kako mi se čini.“
Pola sata. Perin zagunđa i okrenu se ostalim momcima iz Dve Reke. Skoro ustreptali od želje da pobegnu, stezali su lukove prebledelim rukama. Nadao se da su se barem setili da ponesu višak struna za lukove, jer se bližila kiša. „Mi ćemo“, rekao im je, „dati sve od sebe da zavlačimo Bele plaštove dok gazdarica Kauton i gazdarica Luhan i ostali ne budu na sigurnom. Povešćemo ih na jug Severnim putem, sve dok im ne umaknemo po kiši. Ako neko hoće da odustane, bolje bi bilo da odmah odjaše.“ Nekoliko ruku čvršće prihvati uzde, ali niko ne ode, i svi su gledali u njega. „Onda, dobro. Vičite kao da ste sišli s uma, da bi nas čuli. Vičite sve dok ne izbijemo na put.“
Zaurlao je, okrenuo Koraka i poterao ga u galop ka putu. Isprva nije bio siguran da će ga pratiti, ali njihova razularena vika zagluši i njegovo urlanje i gromoviti tutanj kopita. Ako Beli plaštovi ovo ne čuju, onda su gluvi.
Nisu svi prestali s vikom ni kada izbiše na utabanu prašinu Severnog puta, skrećući ka jugu u ubistvenoj noćnoj trci. Neki su se smejali i hukali. Perin strese beli plašt s ramena i pusti ga da padne. Opet su se začuli rogovi, ovoga puta malo udaljenije.
„Perine“, pozva ga Vil, naslanjajući se na vrat svog konja, „Šta ćemo sada? Šta je sledeće?“
„Idemo u lov na Troloke!“, povika Perin preko ramena. Nije mislio da mu veruju, pošto je smeh postao dvostruko jači. Ali osećao je kako mu Verinine oči probadaju leđa. Ona je znala. Na noćnom nebu čula se grmljavina, kao odjek konjskih kopita.
Senke svitanja su bledele i povlačile se dok su Rand i Met lakim trkom prelazili jalovu, još uvek mračnu dolinu, ostavljajući maglom obavijeni Ruidean za sobom. Suvi vazduh obećavao je dolazak vreline, ali blagi povetarac je za Randa, bez kaputa, zapravo bio hladan. To nije moglo dugo da traje; dnevna svetlost što žeže uskoro će se svom silinom svaliti na njih. Hitali su, što su brže mogli, u nadi da će je prestići, ali on nije verovao da će uspeti. Najbrže što su mogli nije bilo dovoljno brzo.
