Met se teturao u bolu; tamna mrlja mu se širila preko polovine lica, a ispod raskopčanog kaputa videla se razvezana košulja, prilepljena uz grudi još neskorenom krvlju. Povremeno je oprezno dodirivao debelu guku oko grla, sada već skoro crnu, i skoro nečujno ječao; često se i spoticao, oslanjajući se na neobično koplje crne drske i hvatajući se za glavu. Nije se žalio, ali to je bio zao znak. Met je bio uveliko sklon da prigovara za svaku malu smetnju; to što je sada ćutao značilo je da je u istinskim bolovima.
Nešto kao da je svrdlalo kroz staru, napola zaceljenu ranu u Randovom boku, a posekotine na licu i glavi su ga pekle, pa se ipak kotrljao dalje, povijen iznad svoje bolne slabine. Nije mnogo razmišljao o sopstvenom bolu, previše obuzet mišlju o suncu što se rađa iza njih i Aijelima koji čekaju ispred, na goloj padini planine. Tamo je bilo vode i hlada, i pomoći za Meta. Izlazeće sunce pozadi, Aijeli ispred. Zora i Aijeli.
Onaj Koji Dolazi sa Zorom. Ona Aes Sedai što ju je video, ili sanjao da vidi, pre Ruideana – govorila je kao da joj je nadošlo Proricanje.
Uhvatio je sebe kako priželjkuje da zajaše Džede’ena i odjaše koliko god brzo pastuv može da ga nosi. Nije mu to bio prvi put
Ta poslednja misao ga je zaledila. Previše je ličila na prihvatanje da hoće, da bi tako i trebalo da bude. Nije želeo da povredi Aijele. „Svetlosti mi“, prošištao je, „ne želim nikoga da uništim.“ Ponovo se osećao kao da su mu usta oblepljena prašinom.
Met ga odmeri, bez reči. Opreznim pogledom.
Gore uz strminu, Aijeli iz tri logora su se komešali. Čvrsta činjenica bila je da su mu potrebni. Zato je i počeo da razmišlja o ovome, onda kada je otkrio da su Ponovorođeni Zmaj i Onaj Koji Dolazi sa Zorom najverovatnije jedan te isti čovek. Neophodni su mu bili ljudi kojima može da veruje, koji bi ga pratili iz pobuda nevezanih za strah od njega, ili pohlepu i moć. Ljudi koji ne nameravaju da ga iskoriste za sopstvene ciljeve. Učinio je ono što je zahtevano, i sada će on iskoristiti njih. Moraće. Još nije lud – mislio je da nije – ali pre nego što sve završi, mnogi će pomisliti da jeste.
Žestoki, žarki sunčevi zraci sustigli su ih i pre nego što su počeli da se veru uz Čendar, vrelinom koja udara poput batine. Rand se peo neravnom strminom najbrže što je mogao, uz sve one uvale, uzvišenja i zgomilano oštro stenje; njegovo grlo zaboravilo je svoj poslednji gutljaj, a sunce mu je sušilo košulju istom brzinom kojom ju je znoj kvasio. Ni Meta nije trebalo požurivati. Znao je da gore ima vode. Bair je stajala ispred niskih šatora Mudrih, držeći mešinu sjajnu od isparene vode. Rand obliznu napukle usne, ubeđen da vidi odsjaj.
„Gde je on? Šta ste mu uradili?“
Urlik natera Randa da se ukopa u mestu. Plamenokosi čovek, Kuladin, stajao je povrh široke granitne izbočine na licu planine. Ostali pripadnici klana Šaido skupljali su se oko njenog podnožja, pogleda uprtih u Randa i Meta. Neki su nosili velove preko lica.
„O kome govoriš?“, uzvrati Rand glasom prepuklim od žeđi.
Kuladinove oči se razrogačiše od besa. „O Muradinu, mokrozemče! Ušao je dva dana pre vas, pa ipak izađoste pre njega. Nije on mogao da omane tamo gde ste vi preživeli! Sigurno ste ga ubili!“
Randu se učini da čuje viku iz šatora Mudrih, ali pre nego što je stigao da trepne, Kuladin se ispruži kao zmija, hitnuvši koplje prema njemu. Još dva koplja sunuše za prvim, od Aijela u podnožju granitnog grebena.
Vođen nagonom, Rand dograbi saidin i vatrom izvajan mač. Sečivo se zavijori u njegovoj ruci –
„Dokaz!“, zaurla Kuladin. „Ušli su u Ruidean naoružani! To je zabranjeno! Pogledajte krv na njima! Ubili su Muradina!“ Nije ni dovršio, a već hitnu sledeće koplje, ovoga puta jedno od desetak.
