Rand se baci u stranu, jedva svestan da je i Met skočio u suprotnom pravcu, pa opet nisu stigli ni da dodirnu tle, a koplja se sastadoše na mestu na kom je Rand dotad stajao, odbijajući se jedno o drugo. Otkotrljao se i dočekao na noge, i vide kako su se sva koplja zabila u kamenito tle. Činila su savršen krug oko tačke s koje je odskočio. Za trenutak, kao da je i sam Kuladin zanemeo i ostao zapanjen.
„Dosta!“, povika Bair, utrčavajući u prizor zaustavljen u vremenu. Kabasta suknja nije joj smetala ništa više od njene starosti; uprkos sedoj kosi skakala je niz strminu kao devojčica, i to ljutita devojčica. „Mir Ruideana, Kuladine!“ Glas joj beše poput čeličnog žezla. „Već dva puta pokušao si da ga prekršiš. Još jednom, i bićeš izgnan! Imaš moju reč! Ti, i svako ko digne ruku!“ Jedva se zaustavila ispred Randa, i dalje gledajući prema Šaidoima, dižući mešinu kao da preti da će ih pretući njome. „Neka podigne oružje onaj ko sumnja u mene! Taj će biti lišen hlada, po Sporazumu Ruideana, lišen uporišta, skloništa i šatora. Sopstvena septa će ga goniti kao divlju zver.“
Neki Šaidoi brže-bolje skidoše veo s lica – neki – ali Kuladin nije bio razuveren. „Naoružani su, Bair! Naoružani su išli u Ruidean! To je...!“
„Tišina!“ Bair zatrese pesnicom prema njemu. „Usuđuješ se da pričaš o oružju? Ti, koji bi pre svih slomio Mir Ruideana, i ubijao lica otkrivenog pred celim svetom? Nisu nosili nikakvo oružje, to je moje svedočanstvo.“ Namerno mu je okrenula leđa, ali pogled kojim pređe preko Randa i Meta nije bio ništa blaži od onih upućenih Kuladinu. Namrštila se videvši Metovo neobično koplje sa oštricom poput mača, i promrmljala: „Jesi li to pronašao u Ruideanu, dečače?“
„Darivano mi je, starice“, promuklo zareža Met. „Platio sam ga, i nameravam da ga zadržim.“
Ona šmrknu. „Obojica izgledate kao da ste se valjali u secitravi. Šta...? Ne, kasnije ćete moći da mi ispričate.“ Zagledajući Randov od Moći skovan mač, stresla se. „Ostavi to. I pokaži im znamenje pre nego što ta budala Kuladin ponovo pokuša da ih razjari. Kakve je naravi, dozvolio bi da mu čitav klan postane odmetnički a da ni okom ne trepne. Brže!“
Za tren ju je gledao otvorenih usta. Znamenje? Tada se setio onoga što mu je Ruark jednom pokazao, oznake čoveka koji je preživeo Ruidean. Pustio je da mač nestane, razvezao levi rukav košulje i zavrnuo ga do lakta.
Oko podlaktice mu se svijalo obličje poput onog na Zmajevom barjaku, zmijolika prilika zlatne grive, skerletnih i zlatnih krljušti. Izgledala je kao deo kože, kao da se to nepostojeće biće usadilo u njega. Nije osećao ništa neobično u ruci, ali krljušti su ipak blistale na suncu, kao izglačani čelik; činilo mu se da će, ako dotakne grivu na svom zglobu, osetiti svaku dlaku ponaosob.
Digao je ruku u vazduh čim ju je ogolio, visoko, tako da Kuladin i njegovi ljudi vide. Čulo se mrmljanje Šaidoa, dok je Kuladin bez reči i iskrivljenog lica stiskao zube. Drugi Šaidoi su pristizali iz šatora, i bilo ih je sve više pod granitnom izbočinom. Ruark je stajao s Hernom i njegovim Džindoima nešto dalje uzbrdo, a svi su napeto posmatrali Šaidoe i Randa, u iščekivanju koje je Randova uzdignuta ruka samo otežavala. Lan je stajao otprilike na pola puta između dve skupine, držeći se za balčak mača, sa licem poput olujnog oblaka.
U istom trenutku u kome je Rand shvatio da Aijeli žele nešto više, Egvena i ostale tri Mudre žene spustiše se niz planinu i stigoše do njega. Aijelke su izgledale rastrojene zbog tolike žurbe, i ništa manje besne nego Bair. Amis je uprla ljutit pogled u Kuladina, dok je suncokosa Melaina zažarenim očima gledala u Randa. Seana je očito u ovom trenutku mogla pregristi i kamen. Sa šalom umotanim oko kose i raširenim preko ramena, Egvena je gledala u njega i Meta, napola preneražena, napola rasterećena što ih ponovo vidi.
„Budalasti čoveče“, promrmlja Bair, „daj sva znamenja.“ Dobacila je mešinu Metu, pa uhvati Randovu desnu ruku i zavrnu mu rukav, otkrivajući blizanca stvorenja s njegove leve podlaktice, preslikanog kao u ogledalu. Zadrža dah, pa naposletku duboko uzdahnu. Izgledala je kao da drži ravnotežu na sečivu što deli olakšanje i strepnju. Nije bilo greške; nadala se drugoj oznaci, ali se ipak uplašila od nje. Amis i preostale dve Mudre doživeše to skoro na isti način kao i ona. Bese neobično videti Aijele u strahu.
Rand zamalo da se nasmeje. Iako to ne bi bio vedar smeh. „Dvaput i dvaput označen biće.“ Tako su govorila Zmajska proročanstva. Čaplja utisnuta u oba dlana, a sada i ovo. Jedno od ovih neverovatnih bića – Zmajeva, kako su ih Proročanstva imenovala – trebalo je da bude tu zbog „izgubljenih uspomena“. Ruidean je zaista ispunio taj deo, zaboravljenom istorijom porekla Aijela. Drugo je bilo tu zbog „cene neplaćene“.
