„Podbadaš me kao trn u koži“, gorko mu reče Amis. „Šta god da im naredimo, ove žene će prepričavati ono što ne bi smele da znaju.“ Istrže ruku i poče da utrljava mast, možda jače nego što je bilo neophodno. Peklo je još gore nego što je zaudaralo.
„Nemam nameru da vas podbadam“, reče Rand, „ali nemamo vremena. Izgubljeni su na slobodi, Amis, a ako otkriju gde sam, ili šta nameravam...“ Aijelke nisu bile iznenađene. Zar su već saznale? „Devetoro još živi. To je previše, a oni koji ne žele da me ubiju misle da bi mogli da me koriste. Nemam vremena. Kada bih mogao smesta da stvorim sve poglavare ovde, i nateram ih da me prihvate, učinio bih to.“
„Kakve su tvoje namere?“ Amisin glas i lice behu podjednako čvrsti.
„Hoćeš li pozvati – narediti – poglavarima da dođu u Alkair Dal?“
Rvanje s njegovim pogledom je potrajalo. Najzad je ozlojeđeno klimnula.
Ozlojeđena ili ne, donekle ga je oslobodila napetosti. Nije bilo načina da se povrati sedam izgubljenih dana, ali možda može izbeći dalje gubljenje vremena. Ipak, Moiraina još uvek bese u Ruideanu, i Avijenda. To ga je vezalo. Nije mogao tek tako da je napusti.
„Poznavala si moju majku“, reče on. Egvena se prignu napred, radoznala koliko i on, a Met odmahnu glavom.
Amisina ruka zastade na njegovom licu. „Jesam.“
„Pričaj mi o njoj. Molim te.“
Preusmerila je pažnju na posekotinu iznad njegovog uha; da je mrštenje moglo da Leči, mast joj ne bi ni bila potrebna. Konačno je progovorila: „Šaijelina priča, koliko ja znam, počela je kada sam još bila Far Dareis Mai, više od godinu dana pre nego što sam ostavila koplje. Bilo nas je nekoliko, pešačile smo skoro do Zmajevog zida. Jednog dana ugledale smo ženu, zlatokosu, mladu mokrozemku, odevenu u svilu. Imala je tovarne konje, a jahala je finu kobilu. Muškarca bismo, naravno, ubile, ali ona nije imala nikakvog oružja osim običnog noža za pojasom. Neke su želele da je skinu golu i nateraju da trči do Zmajevog zida...“ Egvena zatrepta; izgleda da ju je aijelska ćud i dalje čudila. Amis bez stanke nastavi: „...Činilo se da uporno traga za nečim. Radoznale, danima smo je pratile, ne dozvoljavajući da nas opazi. Konji su joj uginuli, hrane joj je nestalo, ali nije se okretala. Nastavila je peške, posrćući, dok najzad ne pade, bez snage da ustane. Odlučile smo da joj damo vode i saslušamo njenu priču. Bila je na ivici smrti, tek sutradan je mogla da govori.“
Oklevala je, a Rand upita: „Ime joj je bilo Šaijela? Odakle je došla? Zašto je bila tu?“
„Šaijela je“, odgovori Bair, „ime koje je sama izabrala. Onoliko koliko sam je ja poznavala, nije otkrila nijedno drugo. Na Starom jeziku to bi značilo
Klečeći kraj Randa, Amis klimnu glavom. „Govorila je o napuštenom detetu, o sinu koga je volela. O suprugu koga nije volela. Nije želela da kaže gde. Mislim da nikad nije oprostila sebi što je napustila dete. Nije govorila ništa preko onoga što je morala. Tragala je za nama, za Devicama koplja. Jedna Aes Sedai, zvana Gitara Moroso, koja je imala Proricanje, rekla joj je da će njenu zemlju i narod, a možda i ceo svet, zadesiti propast ako ne bude otišla da živi s Devicama koplja, tako da niko ne otkrije njen odlazak. Morala je postati Devica, i nije smela da se vrati u svoju zemlju sve dok Device ne kroče u Tar Valon.“
Zamišljeno je zatresla glavu. „Moraš razumeti kako je to tada zvučalo. Device u Tar Valonu? Nijedan Aijel nije prekoračio Zmajev zid od dana prispeća u Trostruku zemlju. To je bilo četiri godine pre Lamanovog zločina koji nas je doveo u mokrozemlje. Takođe, samo su Aijelke mogle postati Device koplja. Neke od nas pomislile su da joj je sunce spržilo um. Ali imala je nepopustljivu volju, i nekako smo se složile da joj dozvolimo da pokuša.“
Gitara Moroso. Aes Sedai koja Proriče. Negde je već čuo to ime, ali gde? Takođe, imao je brata. Polubrata. Često se dok je odrastao pitao kako bi to bilo imati brata ili sestru. Koga? Gde? Ali Amis je nastavila. „Skoro svaka devojka sanja da postane Devica, i uči barem osnove luka i strele i koplja, ili borbe golim rukama i nogama. Čak i uz to, one koje preduzmu poslednji korak i venčaju se s kopljem otkrivaju da ne znaju ništa. Za Šaijelu je bilo još teže. Lukom je dobro vladala, ali nikada nije pretrčala ni celu milju, niti je umela da preživljava od onoga što sama pronađe. Pobedila bi je i desetogodišnja devojčica; nije čak znala ni koje biljke nagoveštavaju vodu. Pa opet, istrajavala je. Za godinu dana udala se za koplje, postala je Devica, i primljena je u Čumaj septu Taardada.“ Naposletku, otišla je s Devicama ka Tar Valonu i poginula na padinama Zmaj- planine. Samo pola odgovora, a toliko novih pitanja. Da je bar mogao videti njeno lice.
„Pomalo ličiš na nju“, reče Seana, kao da mu je pročitala misli, Sedela je prekrštenih nogu, držeći malu srebrnu čašu vina. „Na Džanduina baš i ne.“
