Dolazak Senke полностью

Ona pogleda u Meta, pa odgovori: „U ovom slučaju, cela istina, znana samo Mudrima i poglavarima pre nas, jeste da si ti naša propast. Naša propast i naše spasenje. Bez tebe, niko od nas neće preživeti Poslednju bitku. Možda je čak niko neće ni doživeti. To je Proročanstvo, i istina. S tobom... ’poput vode na pesku proliće krv onih što sebe nazivaju Aijelima, i slomiće ih kao suvo granje, ali očuvaće ostatak preostalih, i oni će živeti.’ Nemilosrdno proročanstvo, ali ovo nikada nije bila milosrdna zemlja.“ Susrela se s njegovim pogledom a da nije ni zadrhtala. Gruba zemlja, i gruba žena.

Okrenuo se natrag i ponovo zagledao u dolinu. Svi ostali odoše, osim Meta.

Nešto po podnevu, konačno je ugledao jednu priliku kako se penje uz planinu, umorno bauljajući. Avijenda. Met je bio u pravu; beše naga, kao od majke rođena. Uz to, bez obzira na to što beše Aijelka, na njoj su se videle posledice sunca; samo su joj ruke i lice bili tamni, a ostatak tela vidno izgoreo. Laknu mu što je vidi. Nije joj se dopadao, ali samo zato što je verovala da je zlostavljao Elejnu. Najjednostavniji od svih povoda. Ni zbog kakvog proročanstva ili propasti, Zmajeva na rukama ili činjenice da je Ponovorođeni Zmaj. Iz jednostavnog, ljudskog razloga. Skoro je jedva čekao njene ledene, prkosne poglede.

Kada ga je ugledala, ukočila se, ali u njenim tirkiznim očima ne beše ničega hladnog. Naspram njih mu se učini da je i sunce zgaslo; mogla ga je na mestu sažeći u pepeo.

„Uh... Rande?“, prošapta Met. „Mislim da joj ne bih okretao leđa da sam na tvom mestu.“

Oteo mu se umoran uzdah. Naravno. Ako je zašla među one staklene stubove, zna. Bair, Melaina, sve ostale su se godinama privikavale. Avijendi je to bila sveža rana, još krvava. Nikakvo čudo što me sada mrzi.

Mudre pohitaše u susret Avijendi i brže-bolje je odvedoše u drugi šator. Kada ju je Rand sledeći put video, bila je u kabastoj smeđoj suknji i laganoj beloj bluzi, s maramom spuštenom na laktove. Izgledalo je da nije baš prezadovoljna tom odećom. Pošto opazi njegov pogled, na licu joj se ukaza srdžba – Čist životinjski bes – silna dovoljno da mu okrene glavu.

Senke su već počele da se protežu prema dalekim planinama kad se pojavila i Moiraina, posrćući i ponovo se pridižući dok se teturala uzbrdo, izgorele kože, baš kao Avijenda. Zapanjilo ga je što i ona beše naga. Žene su lude, to je to.

Lan skoči s kamene izbočine i strča do nje. Podiže je u naručje, pa potrča natrag uzbrdo, možda i brže nego što se spustio, naizmenično psujući i vičući na Mudre. Moirainina glava besvesno se klimala na njegovom ramenu. Mudre izađoše da je preuzmu, a Melaina mu se ispreči na putu kada je pokušao da uđe za njima u šator. Lan je ostao ispred, da hoda ukrug i udara pesnicom u sopstveni dlan.

Rand se okrete na leđa i zagleda u niski krov šatora. Uštedeo je tri dana. Trebalo je da mu bude drago što su se Moiraina i Avijenda vratile, što su spasene, ali jedino olakšanje pričinjavalo mu je sačuvano vreme. Vreme je sve. Mora da bude u položaju da bira svoj put. Možda još nije prekasno.

„Šta ćeš sada da radiš?“, upita Met.

„Nešto što bi trebalo da ti se dopadne. Kršiću pravila.“

„Mislio sam, hoćeš li nešto da pojedeš? Ja sam gladan.“

Uprkos svemu, Rand se nasmeja. Nešto da pojede? Ne bi se bunio ni da gladuje do kraja života. Met ga pogleda kao luđaka, na šta se on još snažnije zasmeja. Nije lud. Prvi put, neki će razumeti šta znači to što je on Ponovorođeni Zmaj. Prekršiće pravila onako kako niko ne očekuje.

Srce Kamena izgledalo je u Tel’aran’riodu baš kao što ga je Egvena upamtila u stvarnom svetu: ogromni izglačani stubovi od crvenog kamena uzdignuti ka dalekom svodu, a ispod divovske središnje kupole Kalandor, zariven u bledi pod. Nedostajali su samo ljudi. Zlatne svetiljke nisu bile upaljene, ali ovde je ipak postojala svetlost, mutna i oštra nekako u isti mah, i kao da dopire sa svih strana ili niodakle u isto vreme. Često je bilo tako u zatvorenim prostorijama unutar Tel’aran’rioda.

Ono što nije očekivala beše žena koja je stajala s druge strane blistavog kristalnog mača, zagledana u samrtnički blede seni među stubovima. Njen način odevanja zapanjio je Egvenu. Bose noge i široke pantalone od nabrane žute svile. Iznad tamnije žute ešarpe bila je potpuno gola, izuzev zlatnih lanaca oko vrata. Sićušne zlatne alke u bleštavim redovima krasile su joj uši, a najviše je zaprepašćivala alka provučena kroz nos, povezana s jednom od alki na levom uhu tankim lancem o koji je bio okačen i niz medaljona.

„Elejna?“, zagrcnu se Egvena, privlačeći šal oko sebe, kao da je i sama ostala bez bluze. Ovog puta bila je obučena kao Mudra, bez nekog posebnog razloga.