„Znam da sam obećala da neću ići u Tel’aran’riod bez tebe“, reče Egvena trudeći se da zvuči razumno, „ali...“
Nešto je ščepa za članke i povuče joj stopala uvis; ćebad su se razgrnula, a spavaćica joj spade i nagužva se pod pazusima. Visila je naglavačke, oči u oči sa Amis. Pobesnela je i otvorila se prema saidaru – ali otkri da je odsečena od njega.
„Želela si da ideš sama“, tiho prosikta Amis. „Upozorena si, ali ti si morala da odeš.“ Oči kao da su joj sijale u mraku, sve jače. „Ni za tren se nisi zabrinula šta te možda čeka. U snovima ima stvorova što mogu skršiti i najhrabrije srce.“ Oko njenih očiju, nalik plavom ugljevlju, lice poče da se rastapa i rasteže. Iz kože iznikoše krljušti, a vilica joj se izduži i ispuniše je niske oštrih zuba. „Stvorova koje će proždrati i najhrabrije srce“, režala je.
Egvena vrisnu, uzaludno udarajući o štit kojim je bila odvojena od Istinskog izvora. Pokušala je da udari to ogavno lice, tog stvora koji nije mogao biti Amis, ali nešto joj steže i ručne zglobove, i razape je u vazduhu. Uspela je samo da krikne dok joj je ta čeljust obuhvatala glavu.
Uz vrisak, stežući ćebad, Egvena se uspravi. Nagnala je sebe da zatvori usta, ali ju je i dalje tresla drhtavica. Bila je u šatoru – ili možda nije? Tamo, u senkama, bila je Amis, okružena aurom saidara – ili nije? U očajanju, ponovo se otvorila Izvoru, i zamalo da vrisne kada je ponovo otkrila barijeru. Zbacila je pokrivače, četvoronoške odbauljala preko naslaganih ćilima i razbacala svoju uredno složenu odeću obema rukama. Za pojasom je nosila nož. Gde je sada? Gde? Evo ga!
„Sedi“, ogorčeno reče Amis, „dok te nisam zatvorila zbog rastrojenosti i uznemiravanja. To ti se ne bi dopalo.“
Egvena se okrenu na kolenima, obema rukama stežući kratki nož; tresle bi se da ih nije splela oko drške. „Jesi li to zaista ti ovog puta?“
„To sam ja, sada, kao i onda. Oštri ukori su najbolje pouke. Hoćeš li me probosti?“
Posle kratkog oklevanja, Egvena udenu nož u korice. „Nemaš pravo da...“
„Imam svako pravo! Dala si mi reč. Nisam znala da Aes Sedai smeju da lažu. Ako misliš da te podučavam, moram znati da ćeš činiti kako ja kažem. Neću da gledam kako moja učenica prerezuje sopstveni grkljan!“ Amis uzdahnu. Sjaj oko nje nestade, a sa njim i prepreka između Egvene i saidara. „Ne mogu više da te zadržavam. Daleko si moćnija od mene. Što se tiče Jedne moći. Malo ti je nedostajalo da razoriš moj štit. Ali ako nisi u stanju da održiš reč, nisam sigurna da želim da te podučavam.“
„Održaću reč, Amis. Obećavam. Ali moram da se sastajem s prijateljicama u Tel’aran’riodu. Obećala sam i njima. Amis, možda će im biti potrebna moja pomoć, moj savet.“ Lice Mudre beše nejasno u mraku, ali Egvena ne vide nikakav znak omekšavanja. „Molim te, Amis. Već si mi tako mnogo pokazala. Mislim da sada mogu da ih pronađem gde god da su. Molim te, nemoj da prestaješ kad još toliko toga mogu da savladam. Učiniću sve što tražiš.“
„Veži kosu u pletenice“, hladno zapovedi Amis.
„Moju kosu?“, nesigurno upita Egvena. Ne bi joj smetalo da je veže, ali zašto bi? Kosa joj je bila raspuštena, padala je preko ramena, ali nije toliko dugo prošlo od onog dana tamo kod kuće kada je htela da pukne od ponosa jer ju je Ženski krug proglasio dovoljno starom da veže pletenicu poput Ninaevine. Pletenica je u Dve Reke značila da si dovoljno zrela da te smatraju ženom.
„Po jednu iznad oba uha.“ Glas Mudre još uvek beše ravan kao stena. „Ako nemaš nikakvu traku da upredeš u pletenice, ja ću ti dati. Takvu kosu nose naša ženska deca. One koje su toliko nezrele da ih ne možeš držati za reč. Kada mi dokažeš da umeš da održiš obećanje, dozvoliću ti da je raspleteš. Ali ako me ikada ponovo budeš slagala, skratiću ti suknju da liči na dečiju, i pronađi ću ti neku lutku da je nosiš sa sobom. Kada budeš odlučila da se ponašaš kao žena, tako ću se i ophoditi prema tebi. Ako to ne prihvatiš, više te neću podučavati.“
„Prihvatiću ako me budeš pratila kada krenem...“
„Prihvati, Aes Sedai! Ne cenkam se s decom, niti sa onima koji nemaju svoju reč. Čini kako kažem, prihvati samo ono što ti dajem i ništa drugo. U suprotnom, odlazi i pogini sama za sebe. Neću – ti – pomagati – u tome!“
Egvenu je radovalo što je mrak; u njemu je mogla da sakrije svoju grimasu. Jeste dala reč, ali ovo je bilo sasvim nepošteno. Randa niko nije ograđivao besmislenim pravilima. Pa, možda je on drugačiji. U svakom slučaju, nije bila raspoložena da razmeni Amis i njena naređenja za Kuladina koji bi je najradije probo kopljem. Met nikada ne bi trpeo pravila drugih ljudi. Ali Met, bez obzira na to što je ta’veren, nije morao ništa da uči; na njemu je bilo samo da postoji. Vrlo verovatno bi odbio da uči bilo šta, sve i da mu se pruži šansa, ako nije vezano za kockanje i varanje budala. Ona je želela da uči. Ponekad je to osećala kao beskrajnu žeđ; koliko god da je upijala, nije mogla da je ugasi. Ali ovo i dalje nije bilo pošteno.
