„Ćutaću“, polako odgovori Egvena. Mudre i Vetro tragači. Toliko žena koje usmeravaju među njima, a nijedna nije položila Tri zakletve, nijedna nije vezana za Stap zakletve. Zakletve su služile da pridobiju poverenje naroda, ili bar da mu umanje strah od moći Aes Sedai, ali one su i pored toga najčešće morale da se kreću u tajnosti. Mudre i Vetrotragači – bila je spremna da se opkladi – uživale su počasti u svom okruženju. Bez ikakvog okova koji nose, navodno, radi bezbednosti. To je bilo nešto vredno razmišljanja.
„Ninaeva i ja smo i same prekoračile raspored, Egvena. Jorina me je podučavala kako da vladam vremenskim prilikama – nećeš mi verovati kolike tokove Vazduha ona plete! – neka ostane među nama, ali
„Zaista?“
„Koina nije pravilno shvatila događaje u Tiru – prvo, pretpostavila je da Aes Sedai sada služe Randu; Ninaeva i ja smo se složile da je za sada najbolje da je ne ispravljamo – ali čim bude kazala nekoj drugoj Gospodarici jedra, vest će se razglasiti i oni će biti Randove sluge. Mislim da će činiti sve što on od njih zatraži.“
„Kad bi bar Aijeli bili tako poslušni“, uzdahnu Egvena. „Ruark smatra da će neki odbiti da ga priznaju, bez obzira na Zmajeve Ruideana. Jedan tip, po imenu Kuladin, ubio bi ga začas, čim bi mu se ukazala prilika, sigurna sam.“
Elejna koraknu napred. „Postaraćeš se da do toga ne dođe.“ To nije bilo pitanje, niti odgovor. Plave oči su joj oštro sijale, a u ruci je držala isukan bodež.
„Daću sve od sebe. Ruark mu je obezbedio telohranitelje.“
Elejna izgleda tek tad spazi bodež i trže se. Sečivo nestade. „Moraš mi objasniti sve čemu te Amis uči, Egvena. Nije mi prijatno kada mi se stvari neprekidno stvaraju ili nestaju, ili kada najednom shvatim da sam drugačije obučena. Jednostavno mi se dogodi.“
„Hoću. Čim budem imala vremena.“ Već je predugo u Tel’aran’riodu. „Elejna, ako ne budem ovde u vreme našeg sledećeg sastanka, ne brini. Pokušaću, ali možda neću moći da stignem. Ne zaboravi da kažeš Ninaevi. Ako se ne pojavim, proveravaj svake noći posle toga. Neću zakasniti više od jedne ili dve, sigurna sam.“
„Ako ti tako kažeš“, sumnjičavo odvrati Elejna. „Sigurno će nam trebati nedelje da otkrijemo da li je Lijandrin u Tančiku sa ostalima. Tom smatra da će grad biti u velikom rasulu.“ Oči su joj odlutale prema Kalandoru, do pola oštrice zarivenom u pod. „Šta misliš, zašto je ovo učinio?“
„Reče da će tim činom zadržati Tairence. Dok god znaju da je mač ovde, znaju i da će se on vratiti po njega. Možda zna o čemu govori. Nadam se.“
„Oh. Pomislila sam... možda je... ljut zbog nečega.“
Egvena se namrštila. Ova naprasna skrušenost uopšte nije priličila Elejni. „Ljut, zbog čega?“
„Ma, ni zbog čega. Samo razmišljam. Egvena, dala sam mu dva pisma pre nego što sam otišla iz Tira. Da ne znaš možda je li ih poneo?“
„Ne, ne znam. Jesi li napisala nešto što ga je moglo razljutiti?“
„Naravno da nisam.“ Elejna se vedro nasmeja; zvučala je izveštačeno. Odora joj najednom postade od tamne vune, dovoljno debela za najtežu zimu. „Bilo bi budalasto od mene da mu pišem nešto čime bih ga naljutila.“ Kosa joj se razlete na sve strane, poput neke sumanute krune. Nije primećivala. „Na kraju krajeva, samo želim da me zavoli. Samo želim da me zavoli. Oh, zašto muškarci ne mogu biti jednostavniji? Zašto stvaraju tolike nevolje? Bar je daleko od Berelajn.“ Od vune ponovo postade svila, još otvorenija nego pre; kosa joj se na ramenima presijavala raskošnije od svetlucave haljine. Oklevala je, grizući donju usnu. „Egvena? Ako budeš mogla, kaži mu da sam zaista mislila ono što sam napisala u... Egvena? Egvena!“
Egvenu je nešto ščepalo. Srce Kamena sabilo se u tamu, kao da je nešto odvlači tegleći je za okovratnik.
Egvena se prenu iz sna boreći se za vazduh; srce joj je snažno tuklo dok je zurila u niski baldahin šatora ispunjenog noćnom tminom. Samo je tračak mesečine puzao kroz otvorene izlaze. Ležala je pod pokrivačima – Pustara je noću bila hladna koliko je danju bila vrela, a ognjište iz koga je dopirao slatkast miris suve balege u vatri nije pružalo previše toplo te – pod pokrivačima, tu gde je legla da spava. Ali – šta ju je povuklo nazad?
Iznenada primeti Amis, koja je prekrštenih nogu sedela kraj nje, skrivena senkama. Nejasni obrisi lica Mudre bili su mračni i preteći kao i sama noć.
„Jesi li ti to učinila, Amis?“, ljutito je upitala. „Nemaš pravo da me vucaraš. Ja sam Aes Sedai od Zelenog ađaha...“ – laž joj je ovog puta lako prešla usne – „...i nemaš nikakvo pravo...“
Amis je prekide sumornim glasom: „Iza Zmajevog zida, u Beloj kuli, ti si Aes Sedai. Ovde si neuko čeljade, priglupa učenica koja baulja kroz rupu punu ljutih guja.“
