Avijenda zavitla još jednu šaku vode na kamenje kao da gađa kopljem. Egveni beše drago što joj se vratila hrabrost, ali je odlučila da je upozori kada ostanu same. Hrabrost je divna, ali postoje žene – kao na primer ove četiri Mudre, i Sijuan Sanče – pred kojima je najbolje zadržati je za sebe. Možeš čitavog dana vikati na Ženski krug, ali na kraju ćeš opet činiti po njihovome, i žaliti što nisi držala jezik za zubima.
„Sada kada je to rešeno“, kaza Bair, „hajde da tiho uživamo u pari, dok još možemo. Neke od nas imaju još mnogo šta da urade ove noći, i sledećih noći, ako mislimo da napravimo zbor za Randa al’Tora u Alkair Dalu.“
„Muškarci uvek pronađu način da stvore ženama muke“, kaza Amis. „Zašto bi Rand al’Tor bio drugačiji?“
U šatoru zavlada tišina, osim siktaja pare kada bi Avijenda prskala vrelo kamenje vodom. Mudre su sedele šakama oslonjene o kolena, duboko dišući. Zaista, bilo je to vrlo prijatno, čak i opuštajuće, vlaga i vrelina, glatki osećaj pročišćenja kože znojenjem. Egvena pomisli kako za ovo vredi žrtvovati malo sna.
Moiraina, međutim, nije izgledala opušteno. Zurila je u zapareni kotao kao u nešto drugo, nešto daleko.
„Je li bilo gadno?“, prošapta Egvena, da ne bi uznemirila Mudre. „Mislim, Ruidean?“ Avijenda smesta podiže pogled, ali ne progovori.
„Sećanja blede“, odvrati Moiraina, podjednako tiho. Nije skretala pogled sa svog zamišljenog prizora, a glas joj beše toliko hladan da je umalo iscrpeo svu toplotu iz vazduha. „Dobar deo je već nestao. Za neke sam znala. Za druge... Točak tka kako Točak želi, a mi smo samo niti u Sari. Život sam posvetila tome da pronađem Ponovorođenog Zmaja, da otkrijem Randa, u želji da ga pripremim za Poslednju bitku. Postaraću se da to ostvarim, uradiću šta god da treba. Niko i ništa ne može biti važnije od toga.“
Onako preznojena, Egvena se naježi i sklopi oči. Aes Sedai nije tražila utehu. Ona nije bila žena već komad leda. Primirivši se, Egvena pokuša da ponovo utone u prijatna osećanja, svesna da će ih narednih dana najverovatnije biti sve manje.
Aijeli rano rasturiše logor i napustiše Ruidean, dok su daleke planine još bile oštri crni obrisi iza kojih se skrivalo još nerođeno sunce. Vijugali su preko Čendara podeljeni u tri družine, preko zubatih zaravni ispresecanih brdima, visokim kamenim stubovima i zatupljenim brežuljcima sivih, smeđih i svih sličnih boja. Neki behu izbrazdani dugačkim linijama crvenih i oker nijansi. Povremeno bi, putujući ka severozapadu, ugledali ogroman, prirodan kameni luk, ili džinovske viseće stene, koje uprkos svakoj verovatnoći večito stoje na ivici pada. Gde god da je pogledao, Rand je video nazubljene planine u daljini. Kao da je celokupna uništiteljska snaga Slamanja sveta bila usmerena na ovo mesto znano kao Aijelska pustara. Tamo gde tlo nije činila raspuknuta ilovača, žuta, mrka ili nešto između, ležale su gole stene, posvuda ispucale, šupljikave i izbrazdane presahlim vododerinama. Raštrkano bilje beše oskudno i zakržljalo, trnovito žbunje i šiblje bez lišća; nekoliko belih, crvenih i žutih cvetova beše tako usamljeno da su izgledali jezovito. Ponegde je zemlju prekrivalo busenje grube trave, a još ređe se sretalo i poneko zakržljalo drvo, takođe trnovito ili bodljivo. U poređenju s Čendarom i dolinom Ruideana, ovde beše skoro bujno. Vazduh beše tako prozračan, zemlja tako pusta da se Randu činilo da mu pogled seže nebrojenim miljama u daljinu.
Vazduh ipak nije bio ništa manje suv, niti je vrelina bila popustljivija, a sunce beše komad rastopljenog zlata na potpuno vedrom nebu. Trudeći se da se od njega odbrani, Rand je zamotao šoufu oko glave i često otpijao vodu iz mešine o Džede’enovom sedlu. Začudo, kaput na njemu je pomagao; znojio se podjednako, ali mu je ispod crvene vune košulja neprestano bila mokra, što ga je pomalo hladilo. Met je komadom platna privezao na glavu ogromnu belu maramicu, kao neku neobičnu kapu koja se spušta niz vrat, a rukom je zaklanjao oči od bleštavog svetla. Oštropero koplje s izrezbarenim gavranovima nosio je kao teško konjičko koplje, krajem zadenuto u uzengije.
Družinu im je činilo oko četiri stotine Džindoa; Rand i Met jahali su na čelu, uz Ruarka i Herna. Aijeli su, naravno, hodali, a šatore i nešto plena iz Tira nosile su mazge i tovarni konj i. Nekolicina Džindo Devica raštrkala se u izvidnicu, dok su Kameni psi na začelju branili odstupnicu. Središte kolone bilo je ograđeno pozornim očima, pripravnim kopljima i spremnim lukovima. Navodno, Mir Ruideana važi sve dok se putnici ne vrate s Čendara u sopstveno uporište, ali, kako je Ruark objasnio Randu, bivalo je i grešaka, a ni izvinjenja ni krvne osvete ne vraćaju mrtve iz groba. Ruark je smatrao da bi se greške ovog puta, zahvaljujući družini Šaidoa, veoma lako mogle dogoditi.
