Kada je Dorinda otrčala otkuda je i došla, Ruark se oglasi: „Torbari. Torbarske taljige, kreću se ka nama.“ Nije zvučao oduševljeno.
Met se, međutim, znatno odobrovoljio. Torbari su mogli biti ono pravo. Ako su znali put ovamo, znali su i da izađu. Pitao se sluti li Rand o čemu on razmišlja; postao je nečitljiv poput Aijela.
Aijeli ubrzaše korak – Kuladinovi ljudi se bez odugovlačenja povedoše za Džindoima i družinom Mudrih; verovatno su i njihovi izviđači doneli vesti. Toliko hitri behu da su konj i morali održavati živahan kas. Ni Aijelima ni gai’šainima u belom sunce očito nije smetalo. Lebdeli su iznad ispucale zemlje.
Nisu prešli ni dve milje kad ugledaše petnaestak zaprežnih kola, razvučenih u povorku. Na svima su se videli tragovi bespoštednog putovanja i posvuda privezani rezervni točkovi. Uprkos nanosu žute prašine, prva dvoja kola izgledala su kao bele kutije na točkovima, ili malene kuće, s drvenim stepeništem straga i metalnim odžakom prodenutim kroz krov. Poslednje tri zaprege, nalik ničemu drugom do ogromnoj beloj buradi, vuklo je ukupno dvadeset mazgi. U njima je bez sumnje bila voda. Ostala kola mogla su proći kao torbarska povorka koja posećuje i Dve Reke, s visokim točkovima širokih paoka i tandrkavim gomilama posuđa i koječega povezanog u ogromne mreže, okačenog svuda duž visokog lučno razapetog platna.
Čim su ugledali Aijele, vozači zaprega pritegoše uzde i pričekaše da ih kolona sustigne. Kršan čovek u bledosivom kaputu, s tamnim širokim šeširom, siđe otpozadi s predvodničke zaprege i zagleda se u njih. Povremeno je skidao svoj šešir ravnog temena i brisao čelo velikom belom maramicom. Ako ga je pogled na hiljadu i pet stotina Aijela što se sjuruju prema njemu uzrujao, Met nije mogao da mu zameri. A tek izrazi na licima Aijela najbližih Metu behu neobični. Ruark je trčao natmureno, brže i od Randovog konja, dok je Hernov izraz bio tvrđi od stene.
„Ne razumem“, reče Met. „Izgledate kao da biste nekog da ubijete.“ To bi začelo bio kraj njegovim nadama. „Mislio sam da postoje tri vrste ljudi koje Aijeli puštaju u Pustaru; torbari, zabavljači i Putujući narod.“
„Torbari i zabavljači su dobrodošli“, odsečno odvrati Hern.
Ako je ovo bila dobrodošlica, Met nije želeo da vidi aijelsku negostoljubivost.
„A šta je s Putujućim narodom?“, radoznalo je upitao. Hern nije odgovarao, te dodade: „S Krparima? Tuata’anima?“ Lice poglavara septe otvrdnu još jače i on okrenu pogled natrag prema vagonima. Avijenda pogledom dade Metu na znanje da se poneo kao budala.
Rand pritera Džede’ena bliže Kockici. „Ne bih pominjao Krpare pred Aijelima da sam na tvom mestu“, tiho progovori. „Pomalo su pipava tema.“
„Dobro ako ti tako kažeš.“ Zašto bi Krpari bili pipava tema? „Meni izgleda kao da ih je i prisustvo ovog torbara već dovoljno razdražilo. Torbari! Sećam se trgovaca koji su i u Emondovo Polje dolazili s manje zaprega.“
„Ovaj je došao u Pustaru“, zasmejulji se Rand. Džede’en zabaci glavu i poigra nekoliko koraka. „Pitam se hoće li iz nje ikada izaći?“ Randov osmeh beše izvitoperen i nije mu razvedrio oči. Met je ponekad skoro priželjkivao da Rand reši hoće li poludeti ili ne, i da završi s tim. Skoro.
Na trista koračaja od kola, Ruark dade znak ostalima da stanu i nastavi sam s Hernom. To mu je, barem, bila zamisao, ali Rand mamuznu svog pegavog pastuva za njima, praćen neizbežnom stražom od stotinu Džindoa. Naravno, ne bez Avijende, koju kao da su privezali za Randovog konja. Met je jahao uz njih. Nije želeo da propusti priliku za beg ako bi Ruark otpremio ovog torbara natrag.
Kuladin dotrča iz redova Šaidoa. Sam. Možda je naumio isto što i Ruark i Hern, ali Metu se činilo da naprosto želi da dokaže kako sam odlazi onamo gde Randa prati stotinu čuvara. Isprva je đelovalo kao da će i Moiraina poći, ali pošto je razmenila nekoliko reči s Mudrima, sve ostadoše gde jesu. Ipak, posmatrale su. Aes Sedai je sjahala, poigravajući se nekim sićušnim sjajnim predmetom, a Egvena i Mudre se zbiše oko nje.
Uprkos tome što je neprestano brisao znoj s lica, krupni tip u sivom kaputu izbliza nije izgledao uznemireno, ali se svejedno trgao kada su Device na prepad ustale sa zemlje i opkolile njegovu povorku. Kočijaši, grubijani s više nego dovoljno ožiljaka i slomljenih noseva, delovali su spremno da se šćućure pod sedištima; bili su ulični psi, dok Aijeli behu vukovi. Torbar se smesta povratio. Nije bio debeo za svoju građu; krupnoću su mu davali mišići. Rand i Met su samo načas privukli njegov radoznali pogled. Svu pažnju je usmerio na Ruarka. Povijen kljunast nos i tamne, iskošene oči davali su njegovom četvrtastom, preplanulom licu nešto grabljivo, nimalo umanjeno širokim osmehom uz koji je skinuo veliki šešir i naklonio se. „Ja sam Hadnan Kader“, reče, „torbar po zvanju. Tragam za uporištem Hladnih stena, dobra gospodo, ali ni sa kim ne odbijam trgovinu. Imam pregršt finih...“
Ruark ga preseče kao nožem. „Daleko ste zastranili od Hladnih stena, i svakog drugog uporišta. Kako ste stigli čak ovamo od Zmajevog zida bez vodiča?“
