Dolazak Senke полностью

„Ne želim da pričam o Elejni“, nepokolebljivo joj je odvratio. Naročito ako je nameravala da nastavi onako kako je počela. Od te misli lice mu se opet zarumenelo. Ova žena nije pazila šta govori, niti ko ih sluša!

„I zaslužuješ da crveniš, jer si je odbio kada ti je prišla otvorenog srca.“ Avijendin glas bio je grub i pun prezira. „Dva pisma je napisala, otkrivši sve, kao da se skida gola pod krovom tvoje majke. Mamio si je u mrak da bi je ljubio, a potom si je odgurnuo. Svako slovo u tim pismima je iskreno, Rande al’Tore! Tako mi je Egvena rekla. Svako slovo. Šta nameravaš s njom, mokrozemče?“

Rand provuče ruku kroz kosu i morade da preuredi svoju šoufu. Elejna je bila iskrena? U oba pisma? Potpuno nemoguće. Bila su u savršenoj protivrečnosti! Najednom se trgao. Egvena joj je rekla? Za Elejnina pisma? Zar žene razgovaraju o takvim stvarima među sobom? Zar zajedno smišljaju kako da najlakše zbune muškarca?

Shvatio je da mu nedostaje Min. Min nikada nije pravila budalu od njega. Pa, možda jednom-dvaput. I nikada ga nije uvredila. Dobro, tu i tamo bi ga nazvala čobaninom. Ali kraj nje se osećao ugodno, toplo na neki čudan način. Nikada kao potpuni glupan, kao kraj Elejne i Avijende.

Njegova ćutnja je očito, ukoliko je to ikako bilo moguće, još više razdraživala Aijelku. Mrmljala je sebi u bradu stupajući dugačkim koračajima kao da želi da zgazi nešto, a maramu je skidala i ponovo nameštala više od deset puta. Konačno prestade da gunđa. Namesto toga, počela je da zuri u njega. Kao lešinarka. Nije razumeo kako joj se ne desi da se saplete i padne na lice.

„Zašto me tako gledaš?“, zapovednički je upitao.

„Slušam, Rande al’Tore, jer želiš da budem tiha.“ Nasmejala se otkrivajući stisnute zube. „Zar nisi radostan što sam tu da te slušam?“

Pogled mu na tren odluta iza nje, do Meta koji je odmahivao glavom. Jednostavno ne možeš razumeti žene. Rand je pokušao da se posveti razmišljanju o onome što predstoji, ali to ne beše lako pod njenim pogledom. Lepe oči, samo da nisu bile pune prkosa, ali se ipak nadao da će skrenuti pogled.

Zaklanjajući oči od sunčevog bleska, Met se trudio da ne gleda u Randa i Aijelku koja je koračala između njihovih konja. Nije shvatao zašto je Rand trpi. Avijenda je, ruku na srce, zaista lepa – i više nego lepa, naročito sada, obučena u nešto približno svakidašnjoj odeći – ali ima guju umesto jezika i ćud pred kojom bi i Ninaeva izgledala krotko. Olakšanje mu je pružalo samo to što je Rand, a ne on, zaglavio s njom.

Skinuo je onu maramu s glave, obrisao znoj s lica i ponovo je zavio. Jara i večito sunce na očima počeli su da ga umaraju. Zar u čitavoj ovoj zemlji nigde nema hlada? Rane su ga pekle od znoja. Prethodne noći, kada je konačno uspeo da zaspi, Moiraina ga je probudila, ali odbio je Lečenje. Vredi istrpeti poneku posekotinu ako ćeš time izbeći da neko koristi Moć na tebi, a Mudre su mu čajem ogavnog ukusa ublažile glavobolju. Pa, donekle, u svakom slučaju. Druge boljke koje je trpeo, po njegovom mišljenju, Moiraina nije mogla Izlečiti, a nije ni nameravao da joj ih pominje dok ih sam ne shvati. Možda ni tad. Nije želeo ni da razmišlja o tome.

Moiraina i Mudre su ga gledale. U stvari, valjda su gledale Randa, ali osećaj je bio isti. Začudo, suncokosa Melaina je jahala Aldijeb iza Aes Sedai, trapavo se držeći za Moirainin struk da ostane u sedlu dok razgovaraju. Nije znao da Aijeli uopšte jašu. Veoma privlačna žena, Melaina, sa tim plamenozelenim očima. Osim, naravno, što je umela da usmerava. Samo bi se najgluplji muškarac petljao s takvom. Promeškoljio se u Kockičinom sedlu i podsetio sebe da mu nije bitno kako se Aijeli ponašaju.

Bio sam u Ruideanu. Učinio sam ono što je, po rečima ljudi-zmija, bilo neizbežno. A čime se posle toga može pohvaliti? Krvavo koplje, srebrni talisman... Sada bih mogao i da odem. Ako imam imalo razuma, i hoću.

Mogao je da ode. Pokušao bi da pronađe izlaz iz Pustare pre nego što umre od žeđi ili sunčanice. Da ga Rand i dalje nije vukao, da ga nije držao, probao bi. Najlakši način da se to proveri bilo je da okrene leđa. Pogled mu pređe preko sumornog predela i on se namršti. Dizao se vetar – kao da je duvao preko pregrejane peći – i sićušni kovitlaci stvoriše levke žute prašine nad raspuklom zemljom. Daleke planine su podrhtavale u izmaglici vreline. Možda je pametnije ostati još malo.

Jedna Devica iz izviđačke grupe dotrča natrag do Ruarka i prošapta mu nešto na uvo. Na kraju se nasmeši Metu, na šta on prionu da vadi nekakav čičak iz Kockičine grive. Previše je se dobro sećao, crvenokose žene zvane Dorinda, otprilike Egvenine vršnjakinje. Dorinda je bila jedna od onih koje su ga nagovorile da proba Devičin poljubac. Pokupila je prvi danak. Nije da nije želeo da se susretne s njenim pogledom; sigurno da je mogao, ali važno je otrebiti konja od čičaka i sličnog.