„Zaista ne znam, dobri gospodaru.“ Kader ne prestade da se smeši, ali mu se uglovi usana malo zategose. „Nisam putovao krišom. Ovo mi je prva poseta ovako dalekom jugu Trostruke zemlje. Pomislih, možda ovde i nema vodiča.“ Kuladin podsmešljivo frknu, i lenjo zavrte jedno od svojih kopalja. Kader povi ramena kao da već oseća čelik kako mu se zariva u telo.
„Svuda postoje vodiči“, glasno reče Ruark. „Sreća vaša da ste živi stigli ovako daleko. Sreća što niste mrtvi, ili što se ne vraćate Zmajevom zidu bez ičega na sebi.“ Kader se časkom i nelagodno nakezi pokazujući zube, a poglavar klana nastavi. „Sreća što ste naišli na nas. Da ste produžili ovim putem još dan ili dva, stigli biste u Ruidean.“
Torbarevo lice posive. „Čuo sam...“ Zastao je da proguta pljuvačku. „Nisam znao, dobra gospodo. Morate mi verovati, ne bih namerno radio tako nešto. Ne bih ni slučajno“, brzo dodade. „Neka Svetlost obelodani istinu mojih reči, dobra gospodo, ne bih!“
„Dobro da je tako“, odvrati Ruark. „Kazna bi bila stroga. Možeš da putuješ sa mnom do Hladnih stena. Ne bi valjalo da se ponovo izgubite. Trostruka zemlja ume biti opasno mesto za neupućene.“
Kuladin prkosno podiže glavu. „Zašto ne bi putovao sa mnom?“, odsečno upita. „Šaidoi su ovde brojniji, Ruarče. Po običajima, putovaće sa mnom.“
„Jesi li postao poglavar klana van mog znanja?“ Plamenokosi Šaido se zarumene, ali Ruark nije pokazivao ni trunku zadovoljstva, već samo nastavi studenim glasom. „Torbar traga za Hladnim stenama. Putovaće sa mnom. Tvoji Šaidoi mogu trgovati sa njim dok putujemo. Taardadi nisu toliko gladni torbara da bi ih čuvali samo za sebe.“
Kuladinovo lice se još više namračilo, no on ipak ublaži glas iako je pri tom naporu škrgutao. „Logorovaću kraj Hladnih stena, Ruarče. Onaj Koji Dolazi sa Zorom tiče se svih Aijela, a ne samo Taardada. Šaidoi će dobiti zasluženo mesto. I Šaidoi će slediti Onog Koji Dolazi sa Zorom.“ Nije priznao da je to Rand, primeti Met. Rand ga, zagledan u zaprege, po svoj prilici nije slušao.
Ruark poćuta jedan tren. „Šaidoi će biti dragi gosti u zemlji Taardada, ako dolaze da bi sledili Onog Koji Dolazi sa Zorom.“ Ovo se, takođe, moglo shvatiti kao dvosmislica.
Kader je sve vreme brisao znoj s lica, verovatno zamišljajući sebe usred bitke između Aijela. Propratio je Ruarkov poziv dugim uzdahom olakšanja. „Hvala, dobra gospodo, hvala vam.“ Verovatno zato što ga nisu ubili. „Želite li možda da vidite šta vam nude moja kola? Nešto posebno, što bi vam se moglo svideti?“
„Kasnije“, odgovori Ruark. „Prenoćićemo u skloništu Imre, pa ćeš nam tada pokazati šta nudiš.“ Kuladin je, čuvši ga gde pominje sklonište Imre, šta god ono bilo, već pošao natrag. Kader je ponovo nameštao šešir na glavu.
„Šešir“, reče Met terajući Kockicu bliže torbaru. Ako već mora da produži boravak u Pustari, može bar da odmori oči od krvavog sunca. „Daću zlatnu marku za takav šešir.“
„Prodato!“, začu se raspevan, pomalo promukao ženski glas.
Met se osvrnu, i prepade se. Jedina žena na vidiku, osim Avijende i Devica, prilazila je iz pravca druge zaprege, ali taj glas, jedan od najslađih koje je ikada čuo, nimalo joj nije pristajao. Čitavu stopu niža od Kadera, a podjednako teška, ili još teža. Nabori sala skoro da su joj sakrili oči te se nije videlo jesu li iskošene, ali torbarev nos beše malen u odnosu na onu njenu sekirčinu. Bledožućkasta svilena haljina čvrsto joj se zatezala na telu, a iznad glave je nosila čipkani beli šal raspet na ukrasne češljeve od slonovače koji su virili iz duge, grube crne kose. Kretala se neshvatljivo lako, skoro nalik Devicama.
„Dobra ponuda“, nastavila je istim muzikalnim glasom. „Zovem se Keila Saogi, i torbarka sam.“ Ščepala je Kaderov šešir i pružila ga Metu. „Izdržljiv je, dobri gospodaru, i skoro je nov. Trebaće vam tako nešto da preživite Trostruku zemlju. Ovde čovek može umreti..- debeli prsti pucnuše kao bič – „...tek tako.“ Iznenada se nasmeja, podjednako grleno i milozvučno kao što je i govorila. „A može i žena. Rekoste, zlatnu marku.“ Oklevao je, na šta njene u salo utonule oči zasijaše kao gavranovo perje. „Retko kome nudim dobru priliku dva puta.“
Jedinstvena žena, u najmanju ruku. Kader se jedva primetno namrštio, ali se nije bunio. Ako mu je Keila bila saradnica, bilo je jasno čiji je udeo veći. Što se Meta tiče, ako mu taj šešir spase glavu od ključanja, cena odgovara. Pružio joj je tairensku marku, a ona je zagrize pre nego što mu dade šešir. Začudo, odgovarao mu je. Iako nije bilo hladnije pod tim širokim obodom, bar beše blagosloveno senovito. Strpao je maramu u džep kaputa.
„Treba li ostalima štogod?“ Kršna žena odmeri Aijele, a kad vide Avijendu, promrmlja: „Lepog li deteta“, pokazujući zube, što je moglo proći kao osmeh. Randa umiljato upita: „Nešto za vas, dobri gospodine?“ Takav glas uz takvo lice zaista je obespokojavao, naročito kad je progovarala ovim mednim tonom. „Nešto da vas štiti od ove očajničke zemlje?“
