Dolazak Senke полностью

Rand okrenu Džede’ena, zagledan u vozače zaprega, i jednostavno odmahnu glavom. Zaista je izgledao kao Aijel, sa tom šoufom oko lica.

„Večeras, Keila“, reče Kader. „Otvorićemo radnju večeras, u mestu zvanom sklonište Imre.“

„Tako znači.“ Neko vreme je zurila u povorku Šaidoa, a Mudre je odmeravala još duže. Iznenada pođe prema svojim kolima, a torbaru dobaci preko ramena: „Zašto onda zadržavamo ovu dobru gospodu ovde? Krećemo, Kadere. Krećemo.“ Rand je otprati pogledom i ponovo odmahnu glavom.

Pozadi, kraj njenih kola, stajao je jedan zabavljač. Met zatrepta, misleći da ga je udarila vrućina, ali čovek nije nestao; tamnokos sredovečan muškarac u ogrtaču od zakrpa. Strpljivo je posmatrao skup sve dok ga Keila nije izgurala uz stepenice pred sobom. Kader je posmatrao njena bela kola bezizražajnije od ikakvog Aijela, dok na kraju ne ode ka svojima. Zaista, neobična družina.

„Jesi li video zabavljača?“, upita Met Randa, na šta on neodređeno klimnu glavom, buljeći u povorku kola kao da nikada u životu, nije video nijednu zapregu. Ruark i Hern su se već vraćali ostalim Džindoima. Stotinu njih oko Randa strpljivo su čekali, a pogledi im behu razdeljeni između njega i svega što mrda, makar to bio i miš. Vozači se prihvatiše uzda, ali Rand se nije pokretao. „Čudan su narod ovi torbari, zar ne, Rande? Ali niko normalan valjda i ne dolazi u Pustaru. Pogledaj samo nas.“ Avijenda se namršti, ali Rand kao da ništa nije čuo. Met je želeo da on nešto kaže. Bilo šta. Tišina ga je izluđivala. „Ko bi pomislio da je tolika čast sprovesti torbara da se Ruark i Kuladin oko toga svađaju? Razumeš li ti taj đi’e’toh?“

„Ti si budala“, progunđa Avijenda. „To nema veze sa đi’e’tohom. Kuladin hoće da glumi poglavara klana. Ruark mu to ne sme dozvoliti sve dok – i ako – ne ode u Ruidean. Šaidoi bi psu kost oteli – oteli bi i kost i psa – ali čak i oni zavređuju istinskog poglavara. A zbog Randa al’Tora moramo dozvoliti da hiljadu njih podigne šatore na našoj zemlji.“

„Njegove oči“, progovori Rand ne skrećući pogled s kola. „Opasan čovek.“

Met se namršti. „Čije oči? Kuladinove?“

„Kaderove. Sav se preznojio, lice mu prebledelo, a oči mu se ne menjaju. Uvek moraš paziti na oči. Nije ono što izgleda.“

„Svakako, Rande.“ Met se promeškolji u sedlu i prikupi uzde kao da će odjahati. Možda je tišina bila bolja od ovoga. „Moraš paziti na oči.“

Rand preusmeri pažnju na vrhove najbližih kamenih kula i igala, pomerajući glavu ovamo i onamo. „Vreme nosi opasnost“, mrmljao je. „Vreme postavlja klopke. Moram izbegavati njihove dok budem postavljao svoje.“

Koliko je Met video, tamo ne beše ničega do raštrkanog žbunja i pokojeg zakržljalog drveta. Avijenda natmureno pogleda u visine, potom u Randa, pa odmota i ponovo namesti maramu. „Klopke?“, upita Met. Svetlosti, kad bi mi samo odgovorio makar nešto a da nije sumanuto. „Ko postavlja klopke?“

Na tren, Rand ga pogleda kao da ne razume pitanje. Torbarska kola krenuše s pratnjom Devica koje su trčale pored njih, pa saviše za Džindoima i njihovim vernim senkama Šaidoima. Ostale Device pohitaše u izvidnicu. Samo su Aijeli oko Randa mirovali, mada je i družina Mudrih besposličila gledajući ih; po Egveninim pokretima, Met zaključi da ona želi da priđe i proveri šta rade.

„Ne vidiš to, i ne osećaš“, konačno reče Rand. Prignuo se prema Metu i prošaptao glasno kao glumac: „Sada jašemo uz zlobu, Mete. Pričuvaj se.“ Gledajući kako ih teške zaprege mimoilaze, ponovo se izvitopereno iskezio.

„Misliš da je onaj Kader zao?“

„Opasan čovek, Mete – oči to uvek odaju – ali ko može reći? Opet, zašto bih brinuo kada Moiraina i Mudre motre na mene? Ne smemo, takođe, zaboraviti ni Lanfear. Da li je ijedan čovek ikada bio pod tolikim budnim pogledima?“ Najednom se uspravio u sedlu. „Započelo je“, tiho reče. „Eh, da mi je tvoja sreća, Mete. Započelo je, i sada nema povratka, kako god oštrica presudila.“ Rand klimnu glavom sam za sebe, pa potera pegavog konja za Ruarkom. Avijenda potrča uz njega, a stotinu Džinđoa za njim.

Metu je takođe laknulo kada je krenuo za njima. To je svakako bolje nego ostati ovde. Sunce je upeklo, visoko na beskrajno plavom nebu. Čekao ih je dug put pre sumraka. Započelo je? Šta mu to znači započelo je? Započelo je u Ruideanu; ili pre, u Emondovom Polju na Zimsku noć pre godinu dana. „Jašemo uz zlobu“ i „nema povratka“? Lanfear? Rand je sada bez sumnje hodio novom oštricom brijača. Morao je postojati način da se utekne iz Pustare pre nego što bude prekasno. Met bi s vremena na vreme pogledao torbarska kola. Pre nego što bude prekasno. Ukoliko već nije.

Kada je Ruark rekao da do skloništa Imre, gde je naumio da provedu noć, ima još približno jedna milja, sunce je od nazubljenog zapadnog horizonta bilo odvojeno tek za sopstvenu visinu.

„Zašto stajemo tako rano?“, upita Rand. „Dnevna svetlost trajaće još satima.“