Odgovori mu Avijenda, koračajući kraj Džede’ena na suprotnoj strani od poglavara klana, prekornim glasom na koji je već svikao. „U skloništu Imre ima vode. Ako već postoji prilika, najbolje je logorovati u blizini vode.“
„Ni torbarska kola neće moći dalje“, dodade Ruark. „Kada se senke protegnu, moraće da stanu, ili će početi da slamaju kolima točkove, a mazgama noge. Ne želim da ih ostavim iza nas. Nemam na raspolaganju nikoga ko bi ih motrio, ali Kuladin ima.“ Rand se okrenu u sedlu. Nekoliko stotina koraka bočno, kolona je s Mahdi’inima, Vodotragačima što su ih pratili uz bok, jedva prevaljivala put, tromo, dižući paperjaste oblake žute prašine. Većina jaraka beše ili preduboka ili prestrma i kočijaši su morali da ih zaobilaze, tako da se kolona izvijala kao premlaćena zmija. Otuda su dopirale glasne psovke, većinom pogrde na račun mazgi. Kader i Keila i dalje se nisu pomaljali iz svojih belih kola.
„Tačno“, reče Rand, „to ne bi valjalo.“ Tiho se nasmejao, ne mogavši da se suzdrži.
Met ga popreko pogleda ispod širokog oboda svog novog šešira. Ovaj se nasmeši u nadi da će ga odobrovoljiti, ali Met nije menjao izraz.
Razmišljajući o tome kako se pripaziti, primeti da ga Avijenda odmerava, s maramom poput šoufe omotanom oko glave. Opet se ispravio. Moiraina joj je možda naredila da mu izigrava dadilju, ali imao je utisak da ova žena jedva čeka da ga vidi kako pada. Znajući aijelsku šaljivost, to bi je začelo razonodilo. Rado bi verovao da joj je naprosto mučno što su joj navukli haljinu i naterali je da ga čuva, ali sjaj u njenom oku delovao je suviše lično za to.
Prvi put, Moiraina i Mudre nisu ga posmatrale. Na pola puta između Džindoa i Šaidoa, Egvena i Moiraina su hodale uz Amis i ostale; svih šest žena beše zagledano u neki predmet u rukama Aes Sedai. Odbijao je svetlost zalazećeg sunca kao iskričavi dragulj; izgleda da im je zaista privukao svu pažnju, kao lepa haljina devojčicama. Lan je kao po naređenju jahao iza, među tovarnim konjima i gai’šainima.
Randu beše nelagodno od ovoga prizora. Navikao je da bude u središtu njihove pažnje. Šta li ih to zanima više nego on? Zasigurno ništa što bi ga razveselilo, bilo da se tu pita Moiraina, Amis ili ma koja druga. Svaka je imala sopstveni naum za njega. Samo Egveni zaista može da veruje.
„Zar ti je Trostruka zemlja zabavna, Rande al’Tore?“ Avijendin osmeh beše jedva primetan blesak belih zuba. „Smej se dok možeš, mokrozemče. Kada ova zemlja počne da te slama, bićeš kažnjen što si se loše poneo prema Elejni.“
Zašto ova žena ne može da prekine? „Nisi pokazala nikakvo poštovanje prema Ponovorođenom Zmaju“, zareža on, „ali bi bar mogla pokušati da ga pokažeš pred Kar’a’karnom.“
Ruark se zasmejulji. „Poglavar klana nije isto što i mokrozemski kralj, Rande, niti je to Kar’a’karn, Postoji poštovanje – iako ga žene obično izostavljaju koliko god mogu – međutim, svako može da govori s poglavarom.“ Uprkos ovome, namrštio se na Aijelku s druge strane Randovog konja. „Neke, ipak, previše razvlače granice časti.“
Avijenda je začelo znala da je ovo potonje namenjeno njenim ušima; lice joj se okameni. Svejedno, produžila je ćutke, grčeći pesnice spuštenih ruku.
Pojaviše se dve Device iz izvidnice, u suludom trku. Očito nisu bile zajedno; jedna krenu pravo prema Šaidoima, druga prema Džindoima.
Rand je prepoznade, žutokosu ženu zvanu Adelina, zgodnu ali grubog lica, s nežnom, svetlom linijom ožiljka preko osunčanog obraza. Premda starija od većine Devica, od njega možda deset godina, bila je među onima u Kamenu. Pre no što se pridružila Ruarku, hitro je pogledala Avijendu s mešavinom znatiželje i sažaljenja u očima, na šta se Rand ljutito nakostreši. Premda se Avijenda složila da bude uhoda u službi Mudrih, sigurno ne zavređuje sažaljenje. Njegovo prisustvo nije baš toliko zlokobno. Njega Adelina uopšte nije ni primetila.
„Nevolja je nad skloništem Imre“, reče ona Ruarku, hitro i odsečno. „Nikoga nema na vidiku. Ostale smo skrivene, nismo prilazile.“
„Dobro“, odvrati Ruark. „Obavesti Mudre.“
Nesvesno se hvatajući kopalja, zaostade da se pridruži glavnini Džindoa. Avijenda promrsi nešto sebi u bradu prebirajući po suknji, očigledno voljna da mu se pridruži.
„Mislim da već znaju“, reče Met dok je Adelina jurila prema družini Mudrih.
Sudeći po nemiru među ženama u Moiraininom društvu, Rand se složio. Izgleda da su sve uglas govorile. Egvena je zaklonila oči i zurila u Adelin ili njega, pokrivši drugim dlanom usta. Kako su mogle znati, bilo je pitanje koje valja ostaviti za posle.
