„Kakva bi to nevolja mogla biti?“, pitao je Avijendu. Još uvek je gunđala, i ništa mu ne odgovori. „Avijenda, kakva nevolja?“ Ništa. „Spaljena da si, ženo, umeš li ti da odgovoriš na jednostavno pitanje? Kakva nevolja?“
Zacrvenela se, ali mu odgovori hladno: „Najverovatnije pohara, radi koza ili ovaca; i jedne i druge dovode se u Imre na ispašu, ali pre će biti da su koze, zbog vode. Moguće je da su to bili Čarin, septa Bele planine, ili Džara. Oni su najbliži. Ili neka septa Gošijena. Tomaneli su, čini mi se, predaleko.“
„Hoće li biti borbe?“ Posegao je za saidinom; slađani upliv Moći ga ispuni. Opora opačina klizila je kroz njega, i znoj nanovo izbi iz svake pore. „Avijenda?“
„Ne. Adelina bi nas obavestila da su napadači i dalje tamo. Stado i gai’šaini sada su miljama daleko. Ne
Pitao se zašto ne pominje vraćanje zarobljenika, gai’šaina, ali ne predugo. Bilo je mučno stezati saidin i držati se uspravno; nije imao vreme da razmišlja dok se bori da ne bude slomljen i zbrisan.
Ruark i Džindoi projuriše napred, već obavijajući lica velovima, a Rand ih je pratio nešto sporije. Avijenda ga je streljala nestrpljivim pogledima, ali Džede’en je i dalje samo živahno kaskao. Nije nameravao da galopom uleće u nečiju zamku. Barem se Metu nikuda nije žurilo; oklevao je, osvrćući se prema torbarskim kolima, dok naposletku ne potera Kockicu u nešto brži kas. Rand nije obraćao pažnju na povorku.
Šaidoi počeše da zaostaju, čekajući da Mudre ponovo krenu. Naravno. Ovo je zemlja Taardada. Kuladina nije bilo briga da li je neko pljačka. Rand se ponada da će se poglavari klanova veoma brzo okupiti u Alkair Dalu. Kako da ujedini narod koji je neprestano zakrvljen sam sa sobom? To mu sad beše poslednja briga.
Kada najzad ugledaše sklonište Imre, poprilično su se iznenadili. Nekoliko naširoko raštrkanih grupa dugodlakih belih koza paslo je oskudne busenove trave, čak i lišće trnovitog bilja. Na prvi pogled nije primetio grubo kameno zdanje priljubljeno uz podnožje ogromnog stuba od stene; neotesana kamena građevina savršeno se uklapala u okolinu, a na njenom prašnjavom krovu izraslo je i nekoliko trnovitih žbunova. Ne beše previše velika; umesto prozora imala je proreze za strele, i samo jedna vidljiva vrata. Tren potom, primetio je još jedno zdanje – ništa veće – priljubljeno uz stenovitu gredu dvadesetak koračaja poviše prvog. Do ivice, i dalje, od kamene kuće u podnožju vodila je samo duboka naprslina u steni; nije bilo drugog vidljivog načina da se gore stigne.
Ruark je stajao na četiristotinak koraka od stene, neskriven, spuštenog vela; bio je jedini Džindo na vidiku. To, naravno, nije značilo da i ostali nisu tamo. Rand pritegnu uzde i sjaha kraj njega. Poglavar klana i dalje je promatrao kamene građevine.
„Koze“, progovori Avijenda zabrinutim glasom. „Pljačkaši ih ne bi ostavili za sobom. Većina je izgubljena, ali izgleda skoro kao da je stado ostavljeno da luta.“
„Već danima“, složio se Ruark, ne skidajući oka sa zdanja. „U suprotnom bilo bi ih više. Zašto niko ne izlazi? Trebalo bi da mi vide lice i da me prepoznaju.“ Pošao je napred, ne buneći se što ga Rand prati vodeći Džede’ena. Avijenda se jednom rukom držala noža o pojasu, a Met, jašući iza njih, pri teže crni držak koplja kao da naslućuje da će mu us trebati.
Vrata behu od grubog drveta, sklepana od kratkih uzanih dasaka. Deo gvozdenih šarki i okova beše razvaljen udarcima sekira, Ruark je na časak oklevao, pa onda gurnu vrata. Jedva zavirivši kroz njih, okrenu se natrag prema okolini.
Rand proturi glavu unutra. Nije bilo nikoga. Osvetljena zracima što su doticali kroz proreze za strele, unutrašnjost se sastojala iz jedne jedine prostorije, očito nenamenjene za stanovanje, već samo za zaklon pastirima, ako zatreba i za odbranu. Ne beše nikakve opreme, ni stola ni stolice. Iznad izdignutog, otvorenog ognjišta na tavanici se otvarao čađavi odušak za dim. Pozadi, u naprslini na sivom kamenu bile su isklesane stepenice. Mesto beše opustošeno, jastuci rasečeni, posteljina, ćebad i krčazi razbacani po kamenom podu. Sve je bilo isprskano – zidovi, čak i tavanica – nečim sada pocrnelim i sasušenim.
Shvativši čime, on se trže i ustuknu, a mač satkan od Moći niče mu u ruci brže i od same misli. Krv. Toliko krvi, Ovde se dogodio pokolj, čudovišan i nezamisliv. Napolju se nije pomeralo ništa osim koza.
Avijenda uđe i podjednako brzo izlete. „Ko?“, pitala je u neverici, razrogačivši krupne plavozelene oči. „Ko je ovo mogao učiniti? Gde su mrtvi ?“
„Troloci“, promrsi Met. „Meni liči na delo Troloka.“
Ona prezrivo frknu. „Troloci ne zalaze u Trostruku zemlju, mokrozemče. Barem ne dublje od nekoliko milja južno od Pustoši, a i to retko. Čula sam da Trostruku zemlju zovu Zemlja umiranja. Ne love Troloci nas, mokrozemče, već mi njih.“
