Ništa se nije mrdalo. Rand otpusti mač, odgurnuvši saidin. Bilo je naporno. Slast Moći gotovo je nadjačala gnusni ukus izopačenja, a čisto ushićenje skoro izbrisalo brige. Met je, šta god Avijenda govorila, imao pravo; ali ovo nije bilo sveže, a Troloci su otišli. Troloci u Pustari, gde on hodi. Nije bio toliko budalast da odbaci povezanost.
Ruark dade Džindoima – kao izniklim iz zemlje – znak da uđu, a posle nekog vremena pojaviše se i ostali, Šaidoi, torbarska kola i družina Mudrih. Vest o zatečenome brzo se pronela i napetost među Aijelima postade skoro opipljiva. Kretali su se kao da svakog časa očekuju napad, možda i iz sopstvenih redova. Izviđači su se razvili u svim pravcima. Kočijaši ispregnuše mazge, neprestano se napregnuto osvrćući, spremni da zalegnu pod kola na prvi znak uzbune.
Za neko vreme, sve beše kao u mravinjaku koji je neko prodžarao. Ruark je naredio da se torbari rasporede duž ivice logora Džindoa. Kuladin ga je mrko gledao, svestan da će svi Šaidoi koji žele da trguju morati da prilaze Džindoima, ali nije se raspravljao. Možda je konačno i sam shvatio da bi se to završilo plesom kopalja. Šatori Šaidoa bili su na mršavih četvrt milje odatle, a Mudre, kao po običaju, behu između. Mudre su, s Moirainom i Lanom, ispitale unutrašnjost građevine ali nisu iznosile nikakve zaključke, ako su i do kakvih došle.
Voda kraj skloništa Imre bila je, kako se ispostavilo, maleni potok iza naprsline, koji je napajao duboko jezerce približno okruglog oblika, ne šire od dva koraka – Ruark ga je nazivao vrčem. Dovoljno za pastire, dovoljno i za Džindoe, da napune pokoju mešinu. Niko od Šaidoa nije prilazio; u zemlji Taardada pravo prvenstva na vodu imali su Džindoi. Koze su, kako je izgledalo, tečnost unosile u sebe samo putem debelog lišća trnovitih biljaka. Ruark je ubeđivao Randa da će sutra uveče, na sledećem odmorištu, vode biti mnogo vise.
Kader im je, dok su kočijaši raspuštali tegleće životinje i vedrima zahvatali iz kola sa vodom, priredio jedno iznenađenje. Kada je izašao iz svojih kola, pratila ga je tamnokosa mlada žena u odori od crvene svile i crvenim somotskim papučicama primerenijim nekoj palati negoli Pustari. Ni poluprovidna crvena marama zavijena skoro kao šoufa ni veo nisu je mogli štititi od sunca, a beše jasno da nisu mogli ni skriti njeno bledo, dražesno srcoliko lice. Dok je ulazila u krvlju zapljuskanu sobu, zanosno njišući kukovima, držala se za torbarevu čvrstu ruku; Moiraina i ostali već su bili s gai’šainima što su podizali šatore Mudrih. Kada su izašli, mlada žena se nežno strese. Rand je bio siguran da je to samo gluma, i podjednako siguran da je sama tražila da vidi klanicu. Prikaz njene mučnine trajao je čitave dve sekunde, a potom se ljubopitljivo zagledala u Aijele.
Rand je, očito, bio jedna od zanimljivosti koju je želela da vidi, Kader je, čini se, bio spreman da je povede natrag u kola, ali umesto toga ona ga odvuče do Randa, zavodnički se smešeći punim usnama iza prozračnog vela. „Hadnan mi je pričao o tebi“, prozborila je mutnim glasom. Premda se držala za torbara, njene tamne oči su krajnje odvažno odmeravale Randa. „Ti si taj o kome Aijeli pričaju. Onaj Koji Dolazi sa Zorom.“ Keila i zabavljač istupiše iz drugih kola, i ostadoše podalje, posmatrajući.
„Izgleda da jesam“, odgovorio je.
„Čudno.“ Osmeh joj postade nestašan i zločest. „Mislila sam da si zgodniji.“ Uzdahnula je i potapšala Kadera po obrazu. „Ova grozna žega tako zamara. Ne zadržavaj se previše.“
Dok se nije ispela natrag u kola, Kader nije progovarao. Umesto šešira smotao je oko glave dugačak beli šal čiji su mu krajevi visili niz vrat. „Oprostite Isendri, dobri gospodaru. Ponekad je previše... slobodna.“ Glas mu beše mekušački, ali oči podobne kakvoj ptici grabljivici. Zastade načas, pa s oklevanjem nastavi: „Čuo sam i druge stvari. Čuo sam da ste izvukli Kalandor iz Srca Kamena.“
Čovekove se oči uopšte nisu menjale. Ako je znao za Kalandor, znao je i da je Rand Ponovorođeni Zmaj i da ume da koristi Jednu moć. A nije ni trepnuo. Opasan čovek. „Ljudi kažu“, odgovori Rand, „da čovek ne treba da veruje ničemu što čuje, već samo onome što vidi – a i od toga, samo polovini.“
„Mudro pravilo“, reče Kader nakon jednog trena. „Ipak, ako želi da postigne vrsnost, čovek mora verovati u nešto. Vera i znanje utiru put ka uzvišenosti. Znanje je od svega možda i najvažnije. Svi mi tragamo za dukatom znanja. Izvinite, dobri gospodaru. Isendra nije strpljiva žena. Možda ćemo razgovarati drugom prilikom.“
Pre nego što je čovek triput koraknuo, Avijenda tiho i strogo progovori: „Pripadaš Elejni, Rande al’Tore. Zuriš li tako u svaku ženu koja stupi pred tebe, ili samo u one polugole? Ako se skinem, hoćeš li i mene tako gledati? Pripadaš Elejni!“
Na nju je bio zaboravio. „Ne pripadam nikome, Avijenda. Elejna? Ona nije načisto ni sa svojim umom.“
