„Elejna ti je ogolila svoje srce, Rande al’Tore. Ako ti to nije pokazala u Kamenu Tira, kako nisi shvatio njena osećanja iz dvaju pisama? Ti si njen, i ničiji drugo.“
Rand podiže ruke i odstupi od nje. Barem je pokušao. Bila mu je za petama, ljutita senka pod jarkim suncem.
Mačevi. Aijeli su možda zaboravili zašto ih ne nose, ali zadržali su prezir prema njima. Možda će je mačevi naterati da ga ostavi na miru. Potražio je Lana u logoru Mudrih i zamolio Zaštitnika da ga nadgleda dok vežba položaje. Od četiri Mudre jedina prisutna beše Bair, još izboranija jer se mrgodila. Egvene nije bilo na vidiku. Za Moirainu, lica smirenog poput maske, sa hladnoćom u tamnim očima, nije mogao da proceni odobrava li njegovu molbu.
Nije želeo da vređa Aijele, te se Lan i on postaviše između šatora Mudrih i Džindoa. Koristio je jedan od mačeva za vežbu iz Lanovog prtljaga, sa labavo zavezanim brusovima umesto sečiva. Ipak, ravnoteža i težina behu dobre, te je mogao da zaboravi na sebe u talasima promene položaja nalik plesu; lažni mač je mogao oživeti u njegovoj ruci i postati deo njega. Tako je obično i bivalo. Danas pak sunce beše nebeska pećnica što tečnost i snagu pretvara u paru. Avijenda je čučala sa strane, obgrlivši kolena, pomno motreći na njega.
Konačno, zadihan, on pusti ruke da padnu.
„Izgubio si pribranost“, reče mu Lan. „Moraš je čuvati čak i kada ti se mišići pretvore u vodu. Gubitak pribranosti znači smrt. To se obično dešava malim čobanima koji prvi put drže mač u ruci.“ Najednom se nasmešio, što je delovalo neobično na tom kamenom licu.
„Da. Pa, više nisam čobanin, zar ne?“ Privukli su posmatrače, doduše s određene razdaljine. Aijeli su omeđili prostor između logora Šaidoa i Džindoa. Keilina bledožuta prilika štrčala je među Džindoima, a pored nje beše i zabavljač s plaštom od raznobojnih zakrpa. Ne beše mu milo što su videli da ih posmatra. „Kako se boriti protiv Aijela, Lane?“
„Teško“, procedi Zaštitnik. „Nikada ne gube sabranost. Gledaj ovamo.“ Mačem je iscrtao krug i strele u popucaloj glini. „Aijeli menjaju taktiku u skladu s događajima, ali evo nečeg što im je omiljeno. Kreću se u povorci podeljenoj na četiri dela. Kada se susretnu s neprijateljem, prva četvrtina izjuri da ih pribode na mesto. Druga i treća prave širok zaokret s obe strane i probijaju bokove i leđa. Poslednja četvrtina čeka u rezervi, a među njima često niko i ne posmatra bitku osim predvodnika. Kada se pojavi slabost – rupa, bilo šta – rezerva udara u to mesto. Gotovo!“ Zabo je mač u krug već izboden strelama.
„Kako s tim da se borim?“, upita Rand.
„Vrlo teško. Pri prvom dodiru – nećeš primetiti Aijele pre nego što napadnu ako ti sreća zaista nije naklonjena – smesta šalji konjanike da rasturaju, ili bar odlože njihove bočne napade. Ako uštediš glavninu snage, a pobediš one koji su te prikovali u mestu, moći ćeš zaokretom da uzvratiš ostalima i da ih poraziš.“
„Zašto želiš da naučiš da se boriš protiv Aijela?“, prasnu Avijenda. „Zar nisi Onaj Koji Dolazi sa Zorom, koji treba da nas ujedini i vrati nam staru slavu? Osim toga, ako želiš da znaš kako protiv Aijela, pitaj Aijele, a ne mokrozemce. Njegov način neće uroditi plodom.“
„Krajišnicima je povremeno dovoljno dobro urađao.“ Ruarkove meke čizme jedva da su stvarale ikakav zvuk na čvrstom tlu. Pod rukom je nosio mešinu. „Razočaranima se ponešto oprašta, Avijenda, ali zlovolja ne može biti neograničena. Odrekla si se koplja iz obaveza prema svom narodu i krvi. Jednoga dana će, bez sumnje, neki poglavar klana raditi po tvojoj volji umesto po svojoj, ali čak i ako si Mudra najmanjeg uporišta najmanje septe Taardada, obaveze ostaju, a gnev ih ne ispunjava.“ Mudra. Rand se osetio kao budala. Naravno, zato je išla u Ruidean. Ali nikada nije pomislio da bi Avijenda mogla da se odrekne koplja. Ipak, to je u celini objašnjavalo zašto je odabrana da ga uhodi. Iznenada se zapitao može li i ona da usmerava. Izgleda da od one Zimske noći u njegovom životu jedino Min to nije mogla.
Ruark mu dobaci presamićenu mešinu. Mlaka voda slivala mu se niz grlo kao ohlađeno vino. Pokušavao je da se ne pljuska po licu, radi uštede, ali nije bilo lako.
Kada je konačno spustio polupraznu mešinu, Ruark mu reče: „Pomislio sam da će te možda zanimati da naučiš koplje.“ Rand tek tad primeti da poglavar klana nosi samo dva koplja i par malenih štitova. Ovo nije bilo oružje za vežbu, ako takvo ovde i postoji, već po stopa zaoštrenog čelika na oba koplja.
