Čelik ili drvo, svejedno, njemu su mišići vapili za odmorom. Noge su mu zapovedale da sedne, a glava je želela da prilegne. Keila i zabavljač su otišli, ali Aijeli iz oba logora i dalje su ih posmatrali. Videli su njegove vežbe s prezrenim, premda drvenim mačem. Bili su njegov narod. Nije ih poznavao, ali bili su njegovi, na više načina. Avijenda ga je i dalje pomno, narogušeno posmatrala, kao da je kriv za prekor koji joj je Ruark uputio. Naravno, to ne znači da je imala veze s njegovim izborom. Džindoi i Šaidoi su gledali, to je bilo sve. „Planina ponekad postane vrlo naporna“, uzdahnu preuzimajući koplje i štit od Ruarka. „Imaš li ikada priliku da se odmoriš od ovoga?“
„Da, kad umreš“, jednostavno odgovori Lan.
Nateravši noge da se kreću – i trudeći se da izbegne Avijendu – Rand se suoči s Ruarkom. Nije nameravao ubrzo da umire. Ne, još zadugo.
Naslanjajući se na ogromni točak u senci jednih torbarskih kola, Met je povremeno gledao ka redu Džindoa što su posmatrali Randa. Sada im je video samo leđa. Kakva je taj budala bio, da skače uokolo po ovakvoj vrelini. Svaki razuman čovek potražio bi spas od sunca i nešto za piće. Promeškoljio se u hladu, pa namršteno pogledao kriglu piva tek kupljenu od jednog kočijaša. Pivo vruće kao supa nije ono pravo. Opet, bar je bilo tečno. Poslednje što je kupio, izuzimajući šešir, bila je zdepasta lula posrebrenog burenceta, sada ušuškana uz duvan u džepu njegovog kaputa. Nije mu padalo na pamet da trguje. Možda jedino u zamenu za izlazak iz Pustare, zadovoljstvo koje torbarska kola trenutno nisu mogla da mu prirede.
Izuzev piva, posao im je išao dobro. Aijelima vrelina nije smetala, ali im je možda bilo preslabo. Većinom su bili Džindoi, ali neprestano su priticali i Šaidoi iz drugog logora. Kuladin i Kader su se podugo sašaptavali glavu uz glavu, ali ne dođoše ni do kakvog dogovora, jer Kuladin ode praznih ruku. Kader začelo nije voleo da gubi mušterije; zurio je za Kuladinom očima jastreba, a jedan Džindo ga natera da se prene tek kada ga je triput pozvao.
Što se tiče kovanog novca, Aijeli nisu bili prebogati, ali su torbari oberučke prihvatali srebrno posuđe i zlatne figurice ili fine tapiserije otete u Tiru, a Met se trže kad opazi kako Aijeli iz kesa izvlače i sirove komade zlata i srebra. Ipak, Aijel koji izgubi na kocki najverovatnije bi posegao za kopljem. Pitao se gde bi ti rudnici mogli biti. Ako jedan čovek može da pronađe zlato, mogu i dva. Međutim, taj posao je verovatno pretežak, to kopanje zlata. Otpivši dugačak gutljaj toplog piva, opet se skrasio uz kolski točak.
Zanimljivo je bilo gledati šta se prodaje, a šta ne, i po kojoj ceni. Aijeli nisu bili naivčine kadre da zamene zlatan slanik za, recimo, smotuljak tkanine. Znali su vrednost svega i žestoko se cenkali, ali imali su svoje prohteve. Knjige su se smesta razgrabile; nije ih svako želeo, ali oni koji jesu pokupiše sve do jedne iz kola. Čipka i somot nestadoše čim behu izneseni, u zamenu za zapanjujuću količinu srebra i zlata; trake takođe, ali najfiniju svilu niko nije ni dodirnuo. Svila se povoljnije kupovala na istoku, načuo je reči jednog Šaidoa upućene Kaderu. Jedan kršni kočijaš polomljenog nosa pokušavao je da nagovori Džindo Devicu da pazari izrezbarenu narukvicu od slonovače. Ona je izvukla još širu, deblju i lepše ukrašenu iz vreće i ponudila mu da se porve sa njom za obe. Oklevao je, i na kraju odbio, što je Met video kao dokaz da je još gluplji nego što je izgledao. Igle su rasprodate, ali posuđe i noževi zaradiše samo prezriv pogled; aijelski kovači bili su daleko bolji. Sve je prelazilo iz ruke u ruku, od bočica parfema i mirišljave soli do buradi rakije. Vino i rakija dostizali su pozamašne cene. Kada je Hern zaiskao duvana iz Dve Reke, Met se trže. Torbari nisu imali nimalo.
Jedan kočijaš se uzaludno trudio da privuče pažnju Aijela teškim, zlatom okovanim samostrelom. Oružje privuče Metov pogled, sa svim tim izrezbarenim lavovima koji su namesto očiju imali nešto nalik rubinima. Mali, ali ipak rubini. Naravno, dobar luk iz Dveju Reka mogao bi odapeti šest strela dok samostrelac još namotava žicu za drugi hitac. Ovoliki samostrel, ipak, ima duži domet, i to za stotinu koraka. Dva čoveka koji se staraju da svaki samostrel ima zapetu strelu, i stamena pešadija dugih kopalja da pripreti konjici...
Met zatrepta i pusti glavu da padne na paoke točka. Opet mu se to dogodilo. Mora da ode iz Pustare, što dalje od Moiraine, od svih Aes Sedai. Možda da se vrati kući na neko vreme. Možda bi stigao na vreme da pomogne u tim nevoljama s Belim plaštovima.
