Protrljao je srebrni medaljon s lisičjom glavom o kaput i ponovo ga okačio oko vrata. Zenica lisičinog oka beše sićušni krug podeljen iskrivljenom linijom na svetlu, uglačanu polovinu, i drugu, nečim zatamnjenu. Drevni simbol Aes Sedai, stariji od Slamanja. Uze crnohvato koplje čiju su oštricu nalik maču ukrašavala dva gavrana, i položi ga preko kolena. Opet posla Aes Sedai. Ruidean nije pružio nijedan odgovor, samo nova pitanja, i...
Pre Ruideana, sećanje mu je bilo prepuno rupa. U mislima se vratio u ono vreme kada je jutrom umeo da izađe na vrata da bi se uveče osvestio napolju, nesvestan svega što se zbilo između. Sada je namesto svih tih procepa postojalo nešto. Snovi na javi, ili nešto veoma slično. Kao da se priseća plesa i bitaka, ulica i gradova od kojih nijedan nije zaista video i za koje nije bio siguran da su uopšte postojali, kao stotinu delića sećanja stotine različitih ljudi. Možda je bolje nazvati ih snovima – malo bolje – ali bio je siguran u njih koliko i u sopstvena sećanja. Najviše je bilo bitaka, i povremeno bi mu nadošle, kao pred onim samostrelom. Zatekao bi sebe kako posmatra komad zemlje smišljajući zasedu, ili odbranu od zasede, ili raspored vojske pred bitku. Bilo je to ludilo.
I ne gledajući, dodirivao je tok pismena urezanih u dršku crnog koplja. Sada ga je čitao glatko kao knjigu, premda mu je bio potreban čitav put od Čendara dovde da to shvati. Rand nije ništa govorio, ali pretpostavio je da se odao tamo u Ruideanu. Sada je poznavao Stari jezik, pročišćen i prikupljen iz tih snova.
„
„Učenjak, u ovo vreme, u ovome Dobu.“
Met podiže pogled i susrete zabavljačeve duboke tamne oči. Čovek beše natprosečno visok, srednjih godina i verovatno privlačan ženama, ali neobično, zamišljeno nakrivljene glave, kao da pokušava da gleda ljude postrance.
„To sam samo čuo nekada davno“, reče Met. Mora da bude oprezniji. Ako bi Moiraina rešila da ga spakuje za Belu kulu, radi izučavanja, nikada ga više ne bi pustili napolje. „Čuo sam isečke i pamtio ih. Znam nekoliko izraza.“ Ovo bi moralo sakriti sve greške koje je bio dovoljno glup da napravi.
„Ja sam Jasin Natael. Zabavljač.“ Natael nije zalepršao plaštom kao što bi Tom to učinio; predstavio se kao nekakav drvodelja ili kolar. „Ne smeta ako vam se pridružim?“ Met klimnu glavom prema zemlji pored sebe, a zabavljač sede na svoj plašt, skrštenih nogu. Očito su ga opčinjavali Džindoi i Šaidoi – većinom naoružani kopljima i štitovima – što su vrveli oko kola. „Aijeli“, promrmlja. „Nisam ovo očekivao. Još mi je teško da poverujem.“
„Već nedeljama sam s njima“, reče Met, „a ne znam verujem li i ja. Čudan narod. Ako te koja Devica zamoli da zaigrate Devičin poljubac, moj ti je savet da odbiješ. Uljudno.“
Natael ga upitno pogleda. „Vodiš, kako izgleda, buran život.“
„Kako to misliš?“, oprezno upita Met.
„Nije valjda da veruješ da se ne zna? Ne putuje mnogo ljudi u društvu... Aes Sedai. Ta žena, Moiraina Damodred. Potom, tu je i Rand al’Tor. Ponovorođeni Zmaj. Onaj Koji Dolazi sa Zorom. Ko zna koliko će proročanstava on ispuniti? Neobičan sadrug u putovanju, ako ništa drugo.“
Aijeli su, naravno, sve ispričali. Svako bi ispričao. Ipak, nije bilo ugodno slušati nekog stranca da tako govori o Randu, potpuno smireno. „Do sada se nije pokazao kao loš. Ako te zanima, pričaj s njim. Što se mene tiče, radije bih da se ne podsećam.“
„Možda i hoću. Kasnije, može biti. Hajde da pričamo o tebi. Razumeo sam da si ušao u Ruidean, gde već tri hiljade leta nije kročio niko osim Aijela. Jesi li to tamo pokupio?“ Posegao je preko Metovih kolena za kopljem, ali ovaj ga blago izmače, i zabavljačeva ruka klonu. „Vrlo dobro. Ispričaj mi šta si video.“
„Zašto?“
„Ja sam zabavljač, Metrime.“ Natael nakrivi glavu, onako neprijatno, a u glasu mu se osećala razdraženost što je prinuđen da objašnjava. Podigao je krajičak svog šarenog plašta kao dokaz. „Gledao si ono što niko drugi nije, izuzev šačice Aijela. Kakve bih sve priče satkao od prizora koji su prošli pred tvojim očima! Čak ću od tebe napraviti junaka, ako želiš.“
Met frknu. „Ne želim da budem nikakav krvavi junak.“
A opet, nije imao razloga da ćuti. Amis i njena družina mogle su da ćeretaju kako ne treba govoriti o Ruideanu, ali on nije Aijel. Osim toga, moglo se desiti da mu među torbarima zatreba neko blagonaklon, neko kadar da, ako ustreba, kaže lepu reč za njega.
Ispričao je povest od prispeća pred magleni zid do izlaska, izostavljajući pojedinosti. Nikome nije nameravao da pominje onaj ter’angreal u vidu iskrivljenih vratnica, a čudovišta iz prašine koja su pokušala da ga ubiju najradije bi zaboravio. Taj nezemaljski grad divovskih palata sigurno je bio dovoljan, uz Avendesoru.
