Natael brzo pređe preko Drveta života, ali je naterao Meta da iznova i iznova ponavlja ostatak, tražeći sve više detalja, od toga kakav je tačno osećaj prolaska kroz tu maglu, ili koliko je trajao put do unutrašnjosti i svetlosti koja ne stvara senke, sve do poslednje sitnice koje je Met mogao da se seti u vezi s ogromnim trgom u srcu grada. Met ih je odavao snebivljivo; mogao se izlanuti i pomenuti ter’angreal, a ko zna dokle bi ga to dovelo. Uprkos tome, iskapio je ostatak mlakog piva, i nastavio da priča dok mu se grlo opet nije osušilo. Tako kako je govorio, sve je izgledalo prilično dosadno, kao da je samo ušetao, sačekao da Rand završi i potom izašao, ali Natael je očito bio rešen da iskopa sve do poslednje mrvice. Met tada pomisli kako to lici na Toma; Tom je ponekad tako uporan, kao da želi da te iscedi kao krpu.
„Je li to tvoj posao?“
Začuvši Keilin zvonak ali strog glas, Met prestrašeno đipi na noge. Ova žena ga je ionako dovodila do ivice živaca, a sada je izgledala spremna da iščupa srce i njemu i zabavljaču.
Natael se pridiže na noge. „Ovaj mladić mi je upravo pripovedao neverovatne stvari o Ruideanu. Ne bi verovala.“
„Nismo ovde zbog Ruideana.“ Reči joj behu reske kao i njen nos nalik sekiri. Sada je, barem, piljila samo u Nataela.
„Kažem ti...“
„Ništa mi ne govori.“
„Ne ućutkuj me!“
Ne obazirući se na Meta, kretoše put kola, uz tihu prepirku i žustro mahanje rukama. Do trena kad su ušli u kola Keila je očito bila primorana na zloslutan muk.
Met zadrhta. Nije mogao ni da zamisli suživot sa tom ženom. Bilo bi to poput boravka u društvu medveda sa zuboboljom. Međutim, Isendra... To lice, te usne, taj zanosni hod. Ako bi je preoteo od Kadera, mogao bi joj otkriti mladog junaka – peščana čudovišta za nju bi bila visoka tri metra; njoj bi prepričao svaki detalj koga se seća ili koji može da izmisli – zgodnog junaka koji više odgovara njenom ukusu nego dosadni stari torbar. Vredno razmišljanja.
Sunce je skliznulo iza horizonta i male logorske vatre od trnovog granja stvoriše klobuke svetlosti između šatora. Miris hrane ispuni logor – jaretina pečena sa sasušenim papričicama. Hladnoća se takođe uvukla u logor; studen noći u Pustari. Kao da je sunce odvuklo svu toplotu sveta sa sobom. Kada se spremao na put iz Kamena, Met nije očekivao da će zažaliti za podebelim ogrtačem. Možda su torbari imali neki. Možda bi se Natael kockao za svoj.
Obedovao je kraj Ruarkove vatre, uz Herna i Randa. I Avijendu, naravno. Tu su bili i torbari, Natael pored Keile i Isendra skoro obavijena oko Kadera. Možda će mu biti teže nego što se nadao da odvoji Isendru od čoveka kukastog nosa – ili možda lakše. Koliko god da se uspijala uz njega, oči su joj se maglile za Random i ni za kim drugim. Činilo se da mu je već obeležila uši, kao ovci iz sopstvenog stada. Ni Rand ni Kader to nisu primećivali; torbar je budno motrio Randa. Ali Avijenda je primetila, i šibala je Randa ljutitim pogledima. Bar se od vatre širila izvesna toplina.
Kada dovršiše jareće pečenje – i nekakvu pegavožutu kašu, ukusniju nego što joj je izgled obećavao – Ruark i Hern napuniše zdepaste lule, a poglavar klana zaiska od Nataela pesmu.
Zabavljač zatrepta. „Oh, naravno. Naravno. Samo da donesem harfu.“ Ogrtač mu se zavijori na suvom, studenom povetarcu, i on nestade u pravcu Keilinih kola.
Ovaj čovek se vidno razlikovao od Toma Merilina. Tom je retko ustajao iz kreveta bez flaute ili harfe u ruci, a ponekad i sa oboje. Met palcem sabi pregršt duvana u svoju posrebrenu lulu te stade zadovoljno pućkati dim, a uto se vrati i Natael, zauzimajući kraljevsko držanje. Po tome je podsećao na Toma. Okidajući žicu, zabavljač započe.
