Dolazak Senke полностью

Bio je to Mideanov gaz, stara pesma, začudo o Maneterenu i ratu pre Troločkih ratova. Natael ju je vrlo pristojno upriličio; naravno, ni blizu Tomovom svečanom pojanju, ali valovi reči privukoše Aijele, šćućurene uz ivice svetlosti kraj vatri. Zlobni Aedomon poveo je Saferce ka bezbrižnom Maneterenu, pljačkajući, paleći, rasterujući sve pred sobom sve dok kralj Bujrin nije okupio snagu Maneterena i dok vojska maneterenska nije dočekala Saferce na Mideanovom gazu. Izdržali su, premda brojno nadjačani, tri dana bespoštedne bitke, tako da se rečni tok crveneo, a nebo zatamnelo od lešinara. Trećeg dana, sve malobrojniji, sve lišeniji nade, Bujrin i njegovi vojnici prokrčili su očajničkim jurišom put preko gaza i zasekli duboko u Aedomonovu hordu, u pokušaju da odagnaju neprijatelje smakavši samog Aedomona. Ali okružila ih je nenadmašna sila, zarobivši ih, stežući ih u sve uži krug. Vojnici su napravili krug oko kralja i barjaka Crvenog orla i nastavili da se bore, odbijajući predaju čak i kada je propast bila izvesna.

Natael je pevao kako je njihova hrabrost ganula čak i Aedomonovo srce, te je najzad dozvolio preživelima da odu u slobodu i vratio sopstvenu vojsku u Safer, u počast neprijateljima.

Odsvirao je poslednji akord, i Aijeli oduševljeno zazviždaše, stadoše lupati kopljima o kožne štitove, a neki počeše i da zavijaju.

To se, naravno, nije tako odvilo. Met se sećao – Svetlosti! Ne želim to! Ali svejedno je naviralo – sećao se kako je savetovao Bujrina da ne prihvati ponudu, kako je zauzvrat dobio odgovor da je bilo kakvo obećanje bolje nego nikakvo. Aedomon, sjajne crne brade ispod čeličnog pletiva koje mu je prekrivalo lice, opozvao je svoje kopljanike i pustio neprijatelje da krenu prema gazu, da bi se, kada su bili najranjiviji, skriveni strelci pokazali, a konjica jurnula na preživele. Što se tiče povratka u Safer... Met se nije slagao s tim. Poslednje čega se sećao s gaza beše napor da ostane na nogama, do pojasa u vodi, proburažen trima strelama; ali beše tu još nečeg, neki delić koji se dogodio kasnije. Video je Aedomona, sada sedobradog, kako pada u ljutoj bici u nekoj šumi, stropoštava se s jogunastog konja, sa kopljem nekog neoklopljenog, golobradog mladića zarivenim u leđa. Ovo je bilo još gore od rupa.

„Nije ti se svidela pesma?“, upita Natael.

Metu je bio potreban trenutak da shvati kako se čovek obratio Randu, a ne njemu. Pre nego što će odgovoriti, Rand protrlja ruke, zagledan u vatricu. „Nisam siguran koliko je mudro računati s velikodušnošću neprijatelja. Šta ti misliš, Kadere?“

Torbar se snebivao, pogledajući ka ženi koja ga je držala za ruku. „Ne razmišljam o takvim stvarima“, konačno reče. „Mislim o zaradi, ne o bitkama.“ Keila se hrapavo nasmeja. Zastade kad ugleda Isendrin osmeh pun prezrenja prema ženi od koje se mogu napraviti tri manje; tu joj tamne oči opasno zasijaše iza naslaga sala.

Najednom, u tami oko šatora neko zavika na uzbunu. Aijeli sakriše lica velom, a tren potom noć izbi junu Troloke, njuške i rogate glave gorostasne u odnosu na ljudske. Uz riku su mahali srpolikim mačevima, probadali kukastim kopljima i nazubljenim trozupcima i kasapili šiljatim sekirama. Mirdraali su klizili među njima kao smrtonosne, bezoke zmije. Tek otkucaj srca beše prošao, ali Aijeli su se, primajući juriš na svoja munjevita koplja borili kao da su se pripremali već ceo sat.

Met je polusvesno video Randa, već naoružanog onim plamenim mačem, ali potom i sam utonu u vir, baratajući svojim oružjem kao kopljem i palicom u isto vreme, sekući i zabadajući, dok se drška vrtela ukrug. Prvi put beše mu drago zbog tih snenih sećanja; upotreba ovog oružja beše mu poznata, a bila mu je neophodna svaka mrvica veštine koju je mogao pribrati. Na sve strane, metež i ludilo.

Troloci su srljali na njega i padali od njegovog ili koplja nekog Aijela, ili su se okretali natrag u zbrku vike, urlika i jeke čelika. Mirdraali su mu se suprotstavljali, crne oštrice su susretale njegov gavranima ukrašen čelik uz bleske plave svetlosti nalik munjama skrivenim iza oblaka; suprotstavljali su mu se i opet nestajali u buri. Kraj glave mu dvaput prolete kratko koplje, oba puta ubijajući Troloke spremne da ga obore s leđa. Zario je oštropero sečivo u grudi jednom Mirdraalu, i premda stvor ne pade, već isceri blede usne i izmahnu crnim mačem ledeći ga svojim slepim pogledom, znao je da ga je usmrtio. Tren potom, Polučovek se zabatrga isprobadan aijelskim strelama; batrgao se dovoljno dugo da Met odskoči od čudovišta koje je i u padu pokušavalo da ga saseče, da saseče bilo koga.