Dolazak Senke полностью

Posrćući, drhteći, pošao je ka svom šatoru. Nikada u životu nije bio ovoliko umoran. Jedva da je stvorio mač. Bar se nadao da je razlog umor. Ponekad kada bi posegao za Izvorom, ne bi bilo ničega, a ponekad se Moć ne bi vladala kako je on hteo, ali od samog početka mač se stvarao i bez misli. Zar baš sada... mora da je umor.

Avijenda je uporno htela da ga prati do šatora, a kada se sledećeg jutra probudio, zateče je kako sedi ispred, skrštenih nogu, ali bez koplja i štita. Bila ona uhoda ili ne, beše mu drago što je vidi. Barem je znao ko je i šta je, i šta oseća prema njemu.

Bašta srebrnog lahora nije bila nikakva bašta, već ogromna krčma, zapravo prevelika da bi se nazivala krčmom, na vrhu brda u središtu Kalpene, najzapadnijeg poluostrva Tančika, podno Velikog kruga. Ime je, bar delom, nadenuto po povetarcu koji se uvlačio kroz red stubova i balustrada od uglačanog zelenog mermera kojima beše zamenjen čitav jedan zid na svim spratovima izuzev najvišeg. Zlatne zavese od nauljene svile spuštale su se u slučaju kiše. Na ovoj strani nizbrdica bese oštra, a stolovima duž balustrada pružao se otvoren pogled, preko belih kupola i kula, na silnu luku, načičkanu s više brodovlja nego ikad. Tančiku je trebalo svakojake robe, jer se zlato moralo prikupljati – dok ne istekne i zlato i vreme.

Uz svoje pozlaćene svetiljke, tavanicu ukrašenu mesinganom rezbarijom uglačanom do zlatnog sjaja, uz sluškinje i sluge birane po držanju, lepoti i smernosti, Bašta srebrnog lahora bila je najskuplja vinara u gradu i pre početka nevolja. Sada su cene bile nemoguće. Ipak, oni što barataju ogromnim svotama i dalje su dolazili, kao i oni koji trguju moći i uticajem, ili bar tako misle. S jedne strane, predmeta kojima se trgovalo bilo je manje nego pre; s druge strane bilo je više toga.

Niske ograde okruživale su svaki sto, čineći ih ostrvima poredanim preko zeleno-zlatnog popločanog poda. Svaku je krasio čipkasti kamenorez, kako nijedan mogući prisluškivač ne bi ostao nezapažen. Ograde behu tek toliko visoke da sakriju sastanke od pogleda prolaznika. I pored toga, mušterije su obično dolazile s maskama, naročito u večernjim časovima, a neke su kraj stola čekali telohranitelji; oni u službi opreznijih klijenata i sami su nosili maske. Kod onih najopreznijih, govorkalo se, bili su i nemi. Niko od stražara nije imao očiglednog naoružanja; vlasnica Bašte srebrnog lahora, negovana žena neodredivog godišta po imenu Selindrina, oružje nije dozvoljavala. Njena odluka nije se kršila, bar ne otvoreno.

Egeanin je iza svog uobičajenog stola kraj balustrade posmatrala brodove u luci, naročito one razvijenih jedara. Želela je da se vrati na palubu i da izdaje naređenja. Nikada nije pomišljala da će je dužnost nagnati na ovo.

Nesvesno je podešavala somotsku masku preko gornje polovine lica; osečala se užasno smešno s njom, ali joj je bila neophodna da bi se donekle prikrila. Maska – plava, kako bi se slagala s njenom svilenom haljinom visokog okovratnika, sama haljina i njena tamna kosa, sada puštena do ramena, bili su granica njene izdržljivosti. Nije bilo potrebe da se predstavlja kao Tarabonka – Tančiko beše pun izbeglica, od kojih su mnogi bili stranci nagnani nevoljama – a u svakom slučaju, ne bi ni umela. Ovaj narod bio je životinjski; nisu imali smernosti niti reda.

Sa žaljenjem, okrenula je lice od luke prema društvu za stolom, čoveku uzanog lica i pohlepnog, lasičjeg osmeha. Otrcana kragna Florana Gelba odudarala je od Bašte srebrnog lahora, i neprestano je brisao ruke o kaput. Uvek se ovde sastajala s njima, malim masnim ljudima, jer je morala. Tako joj nisu bili na brizi, a dobijali su svoju nagradu.

„Šta imate za mene, gazda Gelbe?“ Ponovo je obrisao ruke, pa podiže vreću od grube konoplje na sto i nestrpljivo se zagleda u Egeanin. Ona najpre spusti vreću pored sebe, pa je tek onda otvori. Unutra je bio jedan a’dam od srebrnastog metala, ogrlica i narukvica povezane povocem vrhunske izrade. Zatvorila je vreću i ostavila je na pod. Ovo beše već treći koji je Gelb pronašao, više nego iko drugi.

„Vrlo dobro, gazda Gelbe.“ Jedna vrećica pređe preko stola u suprotnom pravcu; Gelb je sakri ispod kaputa kao da skriva caričinu krunu, a ne šačicu srebra. „A imaš li još nešto?“

„One žene. One što ste hteli da ih potražim?“ Navikla je na brzopleti govor ovog naroda, ali joj je smetalo što ovaj tako liže usne. Nije bilo teško razumeti ga, ali je bilo oku neprijatno.

Zamalo da mu kaže da više nije zainteresovana. Ali to je, delom, bio razlog njenog boravka u Tančiku, na kraju krajeva; sada možda i jedini razlog. „Šta s njima?“ To što je i pomislila da prenebregne dužnost nateralo ju je da progovori oštrije nego što je nameravala, i Gelb se trže.

„Mislim... mislim da sam pronašao još jednu.“