„Jesi li siguran? Bilo je... grešaka.“ Greške su bile uljudan izraz za to. Desetak žena jedva približnih opisu bile su čisto gubljenje vremena. Otpisala ih je čim ih je videla. Ali ona plemkinja, izbeglica sa imanja dodirnutih vatrom rata... Gelb je oteo ženu na ulici, misleći da će, ako je preda, zaraditi više nego ako bi dojavio gde prebiva. Gospa Leilvina je, kao opravdanje za njega, veoma ličila na jednu od žena koje je Egeanin tražila, ali rečeno mu je da nijedna od njih neće govoriti njemu poznatim naglaskom, naročito ne tarabonskim. Egeanin nije želela da ubije tu ženu, ali neko je mogao čuti njenu priču, čak i u Tančiku. Leilvina ostade vezana, zapušenih usta, bačena na neki brzi brod u gluvo doba noći; bila je mlada i lepa, tako da je neko sigurno uspeo da učini nešto korisno s njom umesto da joj preseče vrat. Ali Egeanin u Tančiku nije tražila služavke za Krv.
„Nema greške, gazdarice Elidar“, žurno odgovori on, uz blesak zubatog osmeha. „Ovog puta nema. Ali... treba mi malo zlata. Da budem siguran. Da se dovoljno približim. Četiri, pet kruna?“
„Plaćam samo za obavljeno“, kruto odgovori Egeanin. „Posle tvojih... grešaka, budi srećan što ti uopšte plaćam.“
Gelb nervozno liznu usne. „Rekli ste... na početku, rekli ste da imate pokoji novčić za one koji umeju da rade posebne poslove.“ Jedan mišić na obrazu mu se grčio; oči su mu lepršale kao da ga neko sluša iza čipkaste ograde oko tri strane stola, i glas mu postade hrapav šapat: „Stvarajući nered, kao i obično, čuh neke glasine – od momka koji je sluga lorda Brisa – o Savetu i izboru novog panarha. Mislim da može biti istinita. Bio je pijan, a kada je shvatio šta je izgovorio, umalo se nije uneredio. Čak i da nije istina, Tančiko bi bio rasporen napola.“
„Zar zaista veruješ da postoji potreba da se neredi u ovom gradu potplaćuju?“ Tančiko je bio gnjila kruška spremna da padne pri prvom povetarcu. Kao i čitava ova prokleta zemlja. Za tren se dvoumila da li da otkupi te njegove „glasine”. Trebalo je da bude trgovkinja, na kakvu god robu ili znanje naišla, a ponešto je uspela i da proda. Ali od saradnje s Gelbom beše joj muka. I lične sumnje su je morile. „To je sve, gazda Gelbe. Znaš kako da me pronađeš ako naiđeš na još neki od ovih.“ Dotakla je grubu pletenu vreću.
Umesto da ustane, on je buljio u nju, pokušavajući da prozre masku. „Odakle ste, gazdarice Elidar? Kako govorite, sve smršeno i mekano – izvinjavajte; bez uvrede – ne mogu nigde da vas smestim.“
„To je sve, Gelbe.“ Možda je to bio glas s palube, a možda i neuspešno skriven ledeni pogled, ali Gelb odskoči na noge i ispoklanja se i namuca izvinjenja otvarajući vratanca u čipkastoj ogradi.
Posedela je pošto on ode, da bi mu dala vremena da napusti
Novi brod je uplovio u luku u uvali, škuna Morskog naroda, ogromnih jarbola i s čitavim oblacima jedara. Imala je priliku da pregleda jedan takav brod, zarobljen, ali dala bi skoro sve da ga je mogla izvesti na plovidbu; ipak, pretpostavljala je da se iz plovila najbolje i ne bi moglo izvući bez posade Morskog naroda. Ata’an Mijere nisu olako shvatali zavetovanje; ne bi baš prošla povoljno kada bi morala da unajmi posadu. Unajmiti čitavu posadu! Svote zlata koje su pristizale kurirskim brodovima da bi se ona njima razbacivala udarile su joj u glavu.
Pokupila je konopljanu vreću i pridigla se, ali ugledavši plećatog čoveka snažnih ramena kako ustaje od obližnjeg stola, brže-bolje sede. Oblo lice Bejla Domona, niz koje je tamna kosa padala do ramena, beše zaraslo u bradu, ali bez brkova. Naravno, nije nosio masku; posedovao je desetak priobalskih teretnjaka u okolini Tančika i očito ga nije brinulo znali ko kuda se kreće. Maska. Ponela se nerazumno. Zbog maske je ne bi prepoznao. Ipak je sačekala da on ode pre nego što ustade. Tek će morati da se pozabavi ovim čovekom, ako postane opasan.
Selindrina uz gladak osmeh preuze zlato i promrmlja želje da joj Egeanin ostane verna mušterija. Vlasnica
