Na to ju je podsetio visoki čovek u belom plastu, prosedih slepoočnica ali grubog lica i čvrstog pogleda, kada prođe pored nje i pozdravi se sa Selindrinom. Džaihim Karidin imao je zlatno sunce na plaštu, ispod njega četiri zlatna čvora, a iznad grimizni štap pastira. Inkvizitor Šake Svetla, visoki starešina Dece Svetla. Sama zamisao Dece razjarivala je Egeanin – vojničko društvo koje ne polaže račune nikome do sebi. Ali Karidin i njegovih nekoliko stotina ratnika posedovali su neku vrstu upravne modi u Tančiku, gde je dobrim delom vremena svaki vid vladavine bio odsutan. Gradska straža više nije patrolirala ulicama, a vojska – koliko ih još beše odanih kralju – beše prezauzeta čuvanjem tvrđava u okolini grada. Egeanin primeti da Selindrina i ne pogleda mač o Karidinovom pojasu. Zaista je bio moćan.
Čim je kročila na ulicu, njena pratnja se izdvoji od ostalih što su čekali svoje gospodare i pritrča s nosiljkom, a telohranitelji pristupiše s kopljima. Bili su navrat-nanos sastavljena družina, neki s čeličnim kalpacima, trojica s kožnim prslucima prošivenim metalnim krljuštima; grubi ljudi, verovatno begunci iz vojske, ali svesni da njena bezbednost na duže staze za njih podrazumeva pune trbuhe i srebro za troškarenje. Čak su i nosači imali povelike noževe i batine za ešarpama oko pasa. Niko ko izgleda imućno nije izlazio na ulicu bez čuvara. U svakom slučaju, i da je preuzela tu opasnost, samo bi privukla pažnju na sebe.
Stražari su probijali put kroz rulju bez muke. Narod se komešao i kovitlao uzanim ulicama preko gradskih brda, otvarajući put nosiljkama okruženim stražom. Kočije su postale retkost, a konji znak pravog rasipništva.
Jedini prikladan opis za ljude što su vrveli naokolo bio je: na ivici izdržljivosti. Između malaksalosti i ludila. Umorna lica, iznošena odeća i previše iskričave, mahnite oči, očaj, nada iako su znali da nade nema. Mnogi su se predali i posedali uza zidove, sklupčali se u dovracima, grleći žene, muževe i decu, ne samo malaksalih, već izmoždenih i sluđenih lica. Povremeno bi se razbudili dovoljno da krikom zaištu od prolaznika novčić, koru hleba, bilo šta.
Egeanin je gledala pravo ispred sebe, poverivši, iz nužde, dužnost uočavanja opasnosti stražarima. Susret s pogledom prosjaka značio bi da de njih dvadeset okružiti nosiljku, u nekakvoj nadi. Na jedan bačen novčić okupilo bi se njih stotinu, uz krike i plač. Već je uložila deo novca s kurirskih brodova za potporu sirotinjskoj kuhinji, kao da je i sama od Krvi. Stresla se od pomisli na ono što bi se dogodilo da se njeno prekoračenje dužnosti otkrije. Mogla bi i sama obući brokatnu haljinu i obrijati glavu.
Sve će se to ispraviti kada Tančiko padne, svi će biti nahranjeni, svi vraćeni na pravo mesto. Moći će da ostavi haljine i ostale stvari s kojima nema iskustva, a niti sklonosti prema njima, i da se vrati na svoj brod. Barem Tarabon je spreman da se raspadne pri najnežnijem dodiru, poput ugljenisane svile; možda i Arad Doman. Zašto se visoka gospa Surot uzdržava? Zašto?
Džaihim Karidin se zavalio u stolicu raširivši plašt preko izrezbarenih naslona za ruke, i proučavao tarabonske plemiće koji su sedeli u ostalim stolicama privatne odaje. Sedeli su ukočeno u svojim zlatom protkanim odorama, stisnutih usana ispod maštovitih krinki u obliku lavljih, leopardovih i jastrebovih glava. Morile su ga vede brige od njihovih, ali uspeo je da se opusti. Pre dva meseca, dobio je vesti da je jedan njegov rođak živ odran u sopstvenoj spavadoj sobi; pre tri meseca, jedan Mirdraal je oteo njegovu najmlađu sestru, Dealdu, sa svadbene svečanosti. Porodični domostrojitelj pisao mu je sluđena pisma, užasnut tragedijom nadvijenom nad kudom Karidin. Dva meseca. Nadao se da je Dealda brzo skončala. Pričalo se da žene u rukama Mirdraala ne mogu dugo zadržati razum. Dva cela meseca. Neko drugi bi se preznojavao u krvi, ali ne i Džaihim Karidin.
Svi muškarci su držali po pehar vina, ali ne beše nijednog sluge. Selindrina ih je, pre nego što ode, uverila da ih niko neče ometati. Zapravo na celom poslednjem spratu
Karidin otpi vino. Niko od Tarabonaca svoje nije ni dotakao. „Dakle“, vedro je prozborio, „kralj Andrik želi da Deca Svetla pripomognu da se u ovaj grad vrati red. Ne mešamo se prečesto u unutrašnje poslove naroda.“ Ne otvoreno. „Zaista ne mogu da se setim takvog zahteva. Ne znam šta će na to reći gospodar kapetan zapovednik.“ Pedron Nijal će reći da se uradi što je potrebno, i postaraće se da Tarabonci upamte dug Deci i da ga u celosti otplate.
„Nema vremena da tražite uputstva iz Amadora“, užurbano reče čovek s pegavom maskom leoparda. Niko se nije predstavio, ali Karidin to nije ni tražio.
