„To što tražimo je neizbežno“, prasnu drugi, s brkovima ispod maske jastreba zbog čega je nalikovao nekoj čudnovatoj sovi. „Morate shvatiti da ne bismo ni podnosili ovaj zahtev da nije nezapamćene nužnosti. Moramo biti složni, ne treba nam još podela, zar ne? Mnogo je razdornih elemenata, čak i unutar Tančika. Moramo ih suzbiti ako želimo da gajimo ikakvu nadu o miru u naseljima van grada.“
„Smrt panarha značajno je pogoršala okolnosti“, dodade prvi čovek.
Karidin upitno podiže obrvu. „Jeste li najzad otkrili ko ju je ubio?“
Njegova lična pretpostavka beše da je to uredio sam Andrik, verujući da panarh podržava nekog od buntovnika koji su potraživali presto.
Kralj je možda bio u pravu, ali, kako se uverio pošto je sazvao Savet lordova – među kojima su mnogi i sami podržavali pojedine pobunjeničke grupe van grada – većina je tvrdoglavo odbijala da odobri njegov izbor. Čak i kada gospa Amatera ne bi bila trenutna Andrikova ljubavnica, izbor kralja i panarha bio je jedina stvarna moć Saveta, i očito nisu želeli da je se odreknu. Nevolje s gospom Amaterom nisu smele da se pročuju. Čak je i Savet shvatao da bi takve vesti podstakle pobune.
„Neki od Zmajuzakletih luđaka, zasigurno“, odgovori onaj nalik sovi, žustro sučući brkove. „Nijedan istinski Tarabonac ne bi naudio panarhu, zar ne?“ Zvučao je skoro kao da veruje u to.
„Naravno“, glatko odvrati Karidin. Opet je srknuo vina. „Ako treba da obezbedim Panarhovu pala tu zarad ustoličenja gospe Amatere, potrebna mi je punomoć od samog kralja. U suprotnom, moglo bi izgledati kao da Deca Svetla traže moć nad Tarabonom, a jedino što tražimo jeste, kao što kažete, okončanje razdora, i mir pod Svetlošću.“
Jedan stariji leopard, četvrtaste vilice, izbledele žute kose, hladno progovori: „Čuo sam da Pedron Nijal želi ujedinjenje protiv Zmajuzakletih. Ujedinjenje pod njime samim, zar nije tako?“
„Gospodar kapetan zapovednik ne želi prevlast“, podjednako ledeno odgovori Karidin. „Deca služe Svetlost, kao što čine i svi drugi ljudi dobre volje.“
„Nema govora“, dobaci prvi leopard, „da Tarabon na bilo koji način služi Amadoru. Nema govora!“ Skoro sa svih strana začu se ljutito potvrđivanje.
„Naravno da nema“, reče Karidin, kao da mu ta misao nikada nije prošla kroz um. „Ako želite moju pomoć, dobićete je – pod uslovima koje sam izneo. Ako ne želite, Deca uvek imaju drugih poslova. Služba Svetlosti nikada ne staje, jer Senka odasvud vreba “
„Imaćete punomoć s kraljevim potpisom i pečatom“, reče sedi čovek s maskom lava, progovarajući prvi put. Bio je to, naravno, sam Andrik, premda Karidin to nije trebalo da zna. Kralj nije mogao da se sastane s Inkvizitorom Šake Svetla a da ne stvori glasine, kao što nije smeo ni da poseti nikakvu točionicu vina, čak ni
Karidin klimnu glavom. „Kada bude u mojim rukama, obezbediću Panarhovu palatu, a Deca će suzbiti sve moguće... elemente razdora... koji pokušaju da se umešaju u ustoličenje. Zaklinjem se pod Svetlošću.“ Napetost se vidno digla s Tarabonaca; oni iskapiše pehare kao da žele da je smene vinom, čak i Andrik. Što se tiče naroda Tarabona, krivicu za neizbežna ubistva preuzeće Deca, a ne kralj ili vojska Tarabona. Kada Amatera preuzme Krunu i Žezlo od Drveta, verovatno će se još neki članovi Saveta pridružiti pobunjenicima, ali ako iko od ostalih nagovesti da je nije odabrao, Tančiko će progutati vatra. A što se tiče priča koje begunci raspredaju – pa, pobunjenici šire svakakve izdajničke laži. Kralj i panarh Tarabona će za to vreme visiti na koncima koje Karidin može predati Pedronu Nijalu u ruke, da upravlja njima po želji.
Nije to tako veliko blago, imajući u vidu da kralj Tarabona drži svega nekoliko stotina kvadratnih milja oko Tančika, ali opet, može postati veliko. Uz pomoć Dece – najmanje jedne ili dve legije; nikako ovih pet stotina pod Karidinom – Zmajuzakleti bi mogli biti zatrti, razne bundžije poražene, pa bi se čak i rat protiv Arad Domana mogao uspešno nastaviti. Ako se ijedna od dveju zemalja i dalje seća da je u ratu. Karidin je čuo da je Arad Doman u još gorem stanju od Tarabona.
Uistinu, nije ga bilo briga da li će Tarabon pasti Deci u ruke, ili samo Tančiko, ili bilo šta drugo. Čekali su ga uobičajeni pokreti i dužnosti, ali beše mu teško da misli i o čemu osim o sopstvenom vratu. Možda će na kraju i čeznuti da mu prerežu grkljan. Čitava dva meseca od poslednjeg pisma.
Nije ostao da pije s Taraboncima, već se oprostio, što je kraće mogao. Ako su se i uvredili, bio im je previše potreban da bi to pokazali. Selindrina ga vide gde silazi i, čim je stupio na ulicu, konjušar mu privede konja. Bacivši dečaku bakrenjak, mamuznuo je crnog škopca u žustar kas. Odrpani narod po izuvijanim ulicama bežao mu je s puta, i tim bolje; činilo mu se da ne bi ni primetio kada bi nekoga pregazio. Što ne bi bio poseban gubitak. Grad je bio pun prosjaka; jedva se moglo disati od smrada memle, oporog znoja i prljavštine. Bilo bi dobro kada bi ih Tamrin izbacio, pa neka se pobunjenici po selima bakću s njima.
