Sela su mu zaokupljala um, ali ne i pobunjenici. S njima se može lako izboriti, samo je potrebno proneti glas da je ovaj ili onaj Prijatelj Mraka. Kada bi uhvatio nekolicinu i predao ih Šaci Svetla, izašli bi pred narod i priznali da poštuju Mračnog, proždiru decu, bilo šta, sve što im se kaže. Posle toga, buna ne bi potrajala; ostatak pobunjenika ostao bi bez igde ikoga. Ali Zmajuzakleti, muškarci i žene koji su se zaista zavetovali Ponovorođenom Zmaju, ne bi posustali pod optužbama da su Prijatelji Mraka. Većina ih je takvima i smatrala, budući da su se zakleli na sledbeništvo muškarcu koji ume da usmerava.
Istinska nevolja bio je taj čovek koga su sledili, a ni ime mu nisu znali. Rand al’Tor. Gde li je on? Stotine bandi Zmajuzakletih, a među njima bar dve dovoljno velike da se nazovu vojskom, borile su se protiv kraljevih vojnika – bar onog dela koji još beše odan Andriku – dok su se oni borili protiv pobunjenika – koji su i sami bili zauzeti unutarnjim bitkama koliko i borbom protiv Andrika ili Zmajuzakletih – pa opet, Karidin pojma nije imao ko od tolikih odmetnika skriva Randa al’Tora. Mogao je biti na Almotskoj ravnici ili u Arad Domanu, gde su okolnosti bile istovetne. Ako je tako, Džaihim Karidin se već mogao smatrati mrtvim.
Kada je stigao pred palatu na Verani, u koju su Deca smestila svoj glavni štab, dobacio je uzde jednom stražaru s belim plaštom i uleteo unutra ne uzvraćajući ni njemu ni ostalima na pozdrave. Vlasnik ove raskošne hrpe bledih kupola, čipkastih kula i senovitih bašti beše položio pravo na presto Svetlosti, tako da se niko nije žalio na njihov ostanak. Ponajmanje vlasnik; ostaci njegove glave još su krasili kolac iznad Izdajničkog stepeništa na Maseti.
Karidin prvi put pređe pogledom preko finih tarabonskih sagova, stolarije ukrašene zlatom i slonovačom, dvorišta s vodoskocima iz kojih je dopirao hladan zvon vode. Široki hodnici sa zlatnim svetiljkama i visokim svodovima prekrivenim tananim zlatnim zapisima uopšte ga nisu zanimali. Ova palata, iako ne prevelika, beše dorasla najlepšim palatama Amadicije, ali u ovom trenutku njegov um je opsedala ljuta rakija u odajama koje je preuzeo za sebe.
Na pola puta preko neprocenjivog tepiha išaranog plavim, skerletnim i zlatnim, očiju prikovanih za izrezbareni ormarić u kome se krila srebrna flašica prepečenice, najednom je shvatio da nije sam. Kraj visokih, uskih prozora s pogledom na senovitu baš tu stajala je žena u uskoj bledo-crvenoj haljini, s pletenicama boje meda što su joj milovale ramena. Magleni tračak vela nije skrivao mlado, lepo lice, sa usnama poput ružinog pupoljka i krupnim mrkim očima; nije bila sluškinja, sudeći po odelu.
„Ko si ti?“, razdraženo upita. „Kako si ušla ovamo? Smesta odlazi, ili ćeš biti izbačena na ulicu.“
„Pretiš, Borse? Morao bi biti gostoljubiviji, zar ne?“
To ime ga potrese od glave do pete. Brže od misli, isukao je mač i ustremio se ka njenom vratu.
Nešto ga obuze – vazduh pretvoren u gmizavu sluz – i obori na kolena, stiskajući ga od vrata nadole. Stezalo mu je zglobove dok mu kosti ne zaškripaše; ruka mu se rastvori i mač pade. Moć. Koristila je Jednu moć na njemu. Veštičara iz Tar Valona. A ako je znala to ime...
„Sećaš li se“, reče ona, prilazeći, „sastanka kome je sam Ba’alzamon prisustvovao, kada nam pokaza lica Metrima Kautona, Perina Ajbare i Randa al’Tora?“ Skoro da je ispljunula ta imena, naročito poslednje; tamne su joj oči mogle probiti rupu u čeliku. „Vidiš li? Znam ko si, zar ne? Tvoja duša je obećana Velikom gospodaru Mraka, Borse.“ Njen iznenadni smeh zazvoni poput praporaca.
Znoj mu izbi po licu. Nije to obična prezrena veštica iz Tar Valona. Crni ađah. Bila je Crni ađah. Očekivao je da će po njega doći neki Mirdraal. Mislio je da će imati još vremena. Još vremena. Rano je. „Pokušao sam da ga ubijem“, brbljao je. „Randa al’Tora. Pokušao sam! Ali ne mogu da ga pronađem. Ne mogu! Rečeno mi je da će mi porodica stradati ako omanem, jedno po jedno. Obećano mi je da ću biti poslednji! Imam još rođaka. Sinovce i bratanice. Imam još jednu sestru! Morate mi dati vremena!“
Nepomična, posmatrala ga je tim oštrim smeđim očima, sa smeškom na punim usnicama, slušala je kako bljuje gde bi mogla pronaći Vanoru, gde je njena spavaća soba, kako voli sama da jaše kroz šumu iza Karmere. Možda bi, ako nada viku, došli stražari. Možda bi mogli da je ubiju. Otvorio je usta još šire – i ta nevidljiva sluz kliznu unutra, razvlačeći mu vilice sve dok u njima ne začu škripu. Nozdrve su mu gorele dok je panično grabio vazduh. Još je mogao da diše, ali ne i da vrišti. Stvarao je samo prigušen jek, kao jecaj zazidane žene. Želeo je da vrišti.
„Vrlo si zabavan“, konačno reče žena kose boje meda. „Džaihim. Mislim da to nije loše ime za psa. Hoćeš li da budeš moj pas, Džaihime? Ako budeš veoma dobar pas, možda ću ti jednog dana dozvoliti da gledaš kako Rand al’Tor umire. Može?“
