Trebao mu je tren da razume šta mu govori. Ako će videti smrt Randa al’Tora, neće... neće ga ubiti, odrati mu kožu, činiti sve ono što je zamislio, pred čime bi bičevanje izgledalo kao oslobođenje. Suze mu linuše niz lice. Jecaji olakšanja su ga potresali, koliko je to bilo moguće u ovakvom zarobljeništvu. Klopka najednom nestade i on pade na šake i kolena, i dalje plačući. Nije mogao da prestane.
Žena kleče kraj njega, zaplete šaku u njegovu kosu i povuče mu glavu. „Hoćeš U me sada saslušati? Smrt Randa al’Tora ostavljamo za budućnost, i gledaćeš je samo ako budeš dobar pas. Prebacićeš svoje Bele plaštove u Panarhovu palatu.“
„K-kako znaš?“
Grubo mu je protresla glavu. „Dobar pas ne postavlja pitanja gospodarici. Ja bacim štap; ti ga doneseš. Ja kažem ubij; ti ubiješ. Jasno? Jasno.“ Osmeh joj beše samo kratak blesak zuba. „Hoće li biti poteškoća u preuzimanju palate? Panarhova legija je tamo, hiljadu vojnika, spavaju u hodnicima, galerijama, baštama. Nemaš toliko Belih plaštova.“
„Oni...“ Morao je da zastane da proguta knedlu. „Oni neće biti problem. Verovaće da je Amateru izabrao Savet. Savet je to što...“
„Ne dosađuj mi, Džaihime. Nije me briga ni ako pobiješ čitav Savet, samo ako preuzmeš Panarhovu palatu. Kada krećeš?“
„Trebaće... trebaće tri ili četiri dana da stigne punomoć od Andrika.“
„Tri ili četiri dana“, promrmljala je. „Vrlo dobro. Neznatno odlaganje neće škoditi.“ Zapitao se na kakvo to odlaganje ona misli kada mu je oduzela i poslednji pedalj slobode. „Čuvaćeš palatu, i oteraćeš sve panarhove dobre vojnike.“
„To je nemoguće“, reče boreći se za dah, a ona mu trže glavu unazad tako jako kao da će mu slomiti kičmu ili iščupati kosu iz korena. Nije se usuđivao da se usprotivi. Hiljadu nevidljivih igala ga je bolo, po licu, grudima, leđima, rukama, nogama, svuda. Nevidljive, ali nimalo nestvarne, bio je siguran.
„Nemoguće, Džaihime?“, nežno upita. „Ne volim da čujem tu reč.“
Igle zasvrdlaše dublje; grčevito je stenjao, ali morao je da objasni. Želela je nemoguće. Dahtao je što je brže mogao. „Kada Amatera postane panarh, vladaće legijom. Ako pokušam da preuzmem palatu, okrenuće ih protiv mene, a Andrik će joj pomoći. Nemam šanse protiv Panarhove legije i onoga što Andrik može povući iz utvrda Prstena.“
Gledala ga je dok nije počeo da se preznojava. Nije smeo ni da pisne, a kamoli da trepne; hiljade oštrih bodlji nije mu to dozvoljavalo.
„Pitanje panarha biće rešeno“, konačno je rekla. Bodlje nestadoše, i ona ustade.
Karidin je takođe ustao, pokušavajući da se pribere. Možda postoji mogućnost cenkanja; žena je sada delovala spremno da sluša razbor. Noge su mu drhtale od stresa, ali je glas učvrstio koliko god je mogao: „Čak i ako možete da utičete na Amateru...“
Ona ga preseče. „Rekoh ti da ne zapitkuješ, Džaihime. Dobar pas sluša gospodaricu, zar ne? Obećavam ti da ćeš me u suprotnom moliti da te prepustim nekom Mirdraalu. Razumeš li me?“
„Razumem“, odgovori on olovnim glasom. I dalje je zurila u njega, i ubrzo je zaista razumeo. „Činiću kako zapovedate... gospodarice.“ Pocrveneo je pred odobravajućim osmehom koji mu je načas podarila. Pošla je prema vratima i još jednom ga pogledala kao pravog psa, i to bezubog. „Kako...? Kako se zovete?“
Ovog puta osmeh joj beše slađan i podrugljiv. „Dabome. Pas bi trebalo da zna ime svoje gospodarice. Zovu me Lijandrin. Ali to ime nikada ne sme dotaći usne psa. Inače ću se silno razočarati.“
Kada se vrata zatvoriše za njom, oteturao je do stolice visokog naslona ukrašenog slonovačom i sručio se u nju. Rakiju nije uzeo; kako mu se želudac okretao, pripala bi mu muka. Kakvu bi to korist ona mogla imati u Panarhovoj palati? Opasna pitanja, možda, ali čak i ako služe istog gospodara, prema veštici iz Tar Valona osećao je samo odbojnost.
Precenila je svoje znanje. Uz kraljevu punomoć, on će moći da skine i Tamrina i vojsku, a i Amateru s leđa – koristeći se učenom. Ipak, oni bi mogli da nahuškaju rulju. Gospodar kapetan zapovednik bi takođe imao štošta da zameri; pomislio bi možda da se on to bori za sopstvenu moć. Karidin se uhvati rukama za glavu, zamišljajući kako mu Nijal potpisuje smrtnu presudu. Sopstveni ljudi bi ga uhapsili i obesili. Kada bi samo mogao da se otarasi veštičare... Ali obećala je da će ga štititi od Mirdraala. Opet mu nadođoše suze. Nije čak ni bila tu, a držala ga je zarobljenog čvršće nego ikad, čeličnim klopkama za noge i uzanom omčom oko vrata.
Izlaz mora da postoji, ali kud god da je pogledao čekale su ga samo klopke.
Lijandrin je klizila hodnicima kao sablast, lagano izbegavajući sluge i Bele plaštove. Kada kroz stražnja vratanca iskorači na usku uličicu iza palate, visoki stražar je odmeri s pomešanim olakšanjem i nelagodom. Njen mali trik kojim je primoravala ljude da joj se povinuju – jedna hitra kapljica Moći – nije bio potreban za Karidina, ali je ovu budalu lako ubedio da joj dozvoli pristup. Nasmešila se i pozvala ga bliže. Visoki klipan se isceri kao da očekuje poljubac, ali osmeh se zaledi kada mu je njena uska oštrica proburazila oko.
