Lako je odskočila, a on se sruči kao beskičmena vreća kostiju. Sad se neće ni slučajno izbrbljati o njoj. Šaku joj je umrljala tek kaplja krvi. Zažalila je što ne ume da ubija koristeći Moć kao Česmal, ili čak Rijaninim nižim talentom. Čudno je što je ta sposobnost ubijanja korišćenjem Moći, kadra da zaustavi nečije srce ili da natera krv da proključa u venama, tako blisko povezana s Lečenjem. Sama nije umela da Leči ništa teže od ogrebotina ili modrica, niti ju je to zanimalo.
Na kraju uličice čekala ju je crveno lakirana nosiljka ukrašena slonovačom i zlatom, a uz nju telohranitelji, desetak ogromnih muškaraca s licem izgladnelih vukova. Kada izbiše na ulicu, lako su probili put kroz gužvu, tukući drškama kopalja one prespore da se sklone u stranu. Svi su, naravno, bili posvećeni Velikom gospodaru Mraka, a ako i nisu znali ko je ona, znali su da svaki sluga koji nedovoljno dobro služi nestaje.
Kuća koju je s ostalima zauzela, široka dvospratnica od kamena i belog gipsa sa zaravnjenim krovom, na strmini u podnožju Verane, najistočnijeg poluostrva Tančika, pripadala je jednom trgovcu koji i sam beše zavetovan Velikom gospodaru. Lijandrin su više privlačile palate – jednoga dana, možda će i kraljeva palata na Maseti biti njena; od detinjstva je zavidljivo zurila u lordovske palate, ali zašto bi se zadovoljila takvima? – no uprkos njenim željama, bilo je razumno da još neko vreme ostane skrivena. Budale iz Tar Valona nikako nisu mogle znati da su one u Tarabonu, ali Kula ih je i dalje lovila, a miljenici Sijuan Sanče njuškali su gde stignu.
Kapija otkri malo dvorište, slepo izuzev jednog prozora na gornjem spratu. Ostavila je stražu i nosače i žurno ušla. Trgovac je zaposlio nekoliko slugu, sve pokorne Velikom gospodaru, ubeđivao ih je, ali ne beše ih dovoljno da opsluže jedanaest žena koje retko izlaze. U trenutku kada je Lijandrin ušla, jedna služavka, snažna i zgodna žena crnih pletenica po imenu Gildin brisala je crveno-bele pločice hodnika.
„Gde su ostale?“, upita Lijandrin.
„U prednjoj odaji za odmor.“ Gildin pokaza desno, prema dvokrilnim vratima, kao da Lijandrin ne zna kuda da ide.
Lijandrin stisnu usne. Žena joj se nije poklonila, niti joj se obraćala sa uvažavanjem. Istina, Gildin nije znala ko je Lijandrin u stvari, ali morala je znati da je dovoljno uzvišena da se onaj debeli trgovac baca ničice pred njom, te da je zbog nje odveo porodicu u neku straćaru. „Trebalo bi da čistiš, a ne da se odmaraš, zar ne? Hajde, čisti! Svuda je prašnjavo. Ako večeras vidim i truni prašine, urediću da te izdevetaju, kravetino!“ Stisla je zube. Toliko je dugo oponašala govor plemića i velmoža da je zaboravila svog oca, uličnog prodavca voća; pa ipak, u trenutku besa govor prostog sveta pokuljao joj je s usana. Previše napora. Previše čekanja. Uz konačno: „Radi!“, uletela je u sobu za odmor i tresnula vratima.
Još ju je više razdražilo što nisu sve ostale bile tu, no i toliko je bilo dovoljno. Obloglava Eldrit Džondar sedela je za stolom ukrašenim lapisom, ispod tapiserije na gipsanom zidu; pažljivo je izvodila beleške iz nekog iscepanog rukopisa; povremeno je odsutno brisala vršak pera o rukav svoje tamne vunene haljine. Marilin Gemalfin sedela je kraj uzanog prozora, upirući sanjivi plavooki pogled u sićušni žuboravi vodoskok u malom dvorištu, lenjo češkajući po ušima mršavog žutog mačka, očito nesvesna koliko joj je olinjalih dlaka ostalo na odori od zelene svile. I ona i Eldrit bile su Smeđe, ali kada bi Marilin otkrila da sve mačke lutalice koje donosi nestaju zbog Eldrit, bilo bi nevolje.
Bile su Smeđe. Ponekad je teško bilo upamtiti da više nisu, i da sama više nije Crvena. Toliko ih je toga i dalje jasno svrstavalo među pripadnice njihovih starih Ađaha, čak i sada, kada su otvoreno odane Crnom. Na primer, dve bivše Zelene. Džeana Kaide, preplanula, tankovrata, odevena u najtanju, najpripijeniju svilu koju je mogla naći – danas belu – smejala se govoreći kako mora da se zadovolji haljinama kad u Tarabonu već nema čime da privuče pogled muškaraca. Džeana je bila iz Arad Domana; Domanke su bile na zlu glasu po svom sramnom oblačenju. Asne Zeramen, krupnih tamnih očiju i oštrog nosa, izgledala je gotovo smerno u svetlosivoj odeći prostog kroja i visoke kragne, ali Lijandrin je već nekoliko puta slušala njene žalopojke o ostavljenim Zaštitnicima. A što se tiče Rijane Andomeran... Crna kosa u kojoj je iznad levog uha strčao beli pramen uokvirivala je lice tako hladno i nadmeno da je moglo pripadati samo Beloj.
„Svršeno je“, najavi Lijandrin. „Džaihim Karidin će povesti svoje Bele plastove u Panarhovu palatu i osvojiti je u naše ime. Naravno... još ne zna da ćemo imati goste.“ Neke se namrštiše; promenom Ađaha nijedna začelo nije promenila mišljenje o muškarcima koji mrze usmeriteljke. „Imam jednu zanimljivost. Mislio je da sam došla da ga pogubim. Zato što nije uspeo da ubije Randa al’Tora.“
