„To nema smisla“, natmureno reče Asne, „želimo da ga sputamo i vladamo njime, ne da ga ubijemo.“ Najednom se nasmejala, meko i tiho, i zavalila u stolicu. „Ako postoji način da ovladamo njime, ne bih se bunila da ga vežem za sebe. Po onome što videh, zgodan je momak.“ Lijandrin frknu; uopšte nije trpela muškarce.
Rijana zabrinuto odmahnu glavom. „Ima smisla, što je zabrinjavajuće. Naša naređenja iz Kule bila su jasna, ali takođe je jasno da su Karidinova drugačija. Mogu samo da zaključim kako postoji nesloga među Izgubljenima.“
„Izgubljeni“, promrmlja Džeana, čvrsto stežući ruke; bela svila joj se još besramnije pripi oko grudi. „Kakve vajde imamo od obećanja da ćemo vladati svetom po povratku Velikog gospodara ako nas pre toga zdrobi rat Izgubljenih? Zar verujete da se možemo suprotstaviti nekom od njih?“
„Kobna vatra.“ Asne pogleda ostale izazivačkim tamnim očima. „Kobna vatra može uništiti čak i Izgubljene. A imamo način da je stvorimo.“ Jedan od ter’angreala otetih iz Kule, crni štap nalik flauti dugačak čitav korak, imao je tu sposobnost. Nijedna od njih nije znala zašto im je naređeno da ga uzmu, čak ni Lijandrin. Toliko su ter’angreala uzele samo zato što im je naređeno, bez ikakvog povoda; ali neke naredbe moraju se poštovati. Lijandrin je žalila što nisu uspele da obezbede nijedan angreal. Džeana resko šmrknu. „Kada bi bar jedna među nama umela da rukuje njime. Možda si zaboravila kako me je jedina proba na koju smo se usudile umalo koštala života? Kako je proburazio oba boka broda pre nego što sam uspela da ga zaustavim? Silno bi nam koristio da smo se podavile i pre nego što smo stigle u Tančiko.“
„Šta će nam kobna vatra?“, upita Lijandrin. „Ako uspemo da nadvladamo Ponovorođenog Zmaja, neka Izgubljeni razmišljaju kako će nam nauditi.“ Najednom je primetila još nečije prisustvo u sobi. Žena zvana Gildin brisala je izrezbarenu stoličicu u ćošku. „Šta tražiš ovde, ženo?“
„Čistim.“ Tamnokosa žena se bezbrižno uspravila. „Rekli ste mi da čistim.“
Lijandrin je umalo osinu snagom Moći. Umalo. Ali Gildin svakako nije znala da su one Aes Sedai. Šta li je sve ta žena čula? Ništa bitno. Ledenim besom, progovorila je: „Idi kod kuvara i kaži mu da ima da te isprebija kaišem. I to žestoko! I nećeš mi ništa jesti dok ima i truni prašine.“ Opet. Ta žena ju je opet naterala da progovori rečnikom nižeg staleža.
Marilin ustade, milujući nosom mačorovu njušku, i pređade životinju Gildin. „Postaraj se da dobije zdelu mleka, kad kuvar svrši s tobom. I one fine jagnjetine. Iseci mu sitno; jadniku nije ostalo mnogo zuba.“ Kako ju je Gildin netremice gledala, ona dodade: „Nešto ti nije jasno?“
„Jasno mi je.“ Gildin je skupila usta. Možda je konačno shvatila; sluškinja je, nije im ravna.
Kada je otišla, noseći mačora u naručju, Lijandrin počeka neko vreme pa na prepad otvori vrata. Predsoblje je bilo prazno. Gildin nije prisluškivala. Nije joj verovala. Opet, nije mogla da se seti nikoga kome može verovati.
„Vratimo se svojim brigama“, procedila je zatvarajući vrata. „Eldrit, jesi li pronašla neki novi trag u tim papirima? Eldrit?“
Bucmasta žena se trže, pa se unezvereno osvrnu. Tek sada je podigla glavu s iskrzanog požutelog rukopisa; izgledala je iznenađeno što vidi Lijandrin. „Šta? Trag? Oh, ne. Preteško je i ući u kraljevu biblioteku; ako bih iznela ijednu stranu, bibliotekari bi smesta primetili. Ali ako bih se njih otarasila, ne bih mogla ništa da pronađem. To mesto je pravi lavirint. Ne, ovo sam pronašla kod jednog knjižara u blizini Kraljeve palate. Zanimljiva rasprava o...“
Prigrlivši saidar, Lijandrin razasu strane po podu. „Ako nisu o sputavanju Randa al’Tora, spaljene da su! Šta si otkrila o onome za čim tragamo?“
Eldrit zatrepta gledajući razbacane papire. „Pa, nalazi se u Panarhovoj palati.“
„To si saznala pre dva dana.“
„I sigurno je ter’angreal. Vlast nad nekim ko usmerava začelo zahteva primenu Moći, a pošto je u pitanju posebna primena, mora biti da je ter’angreal. Pronaći ćemo ga u galeriji, ili možda u panarhovoj zbirci.“
„Nešto novo, Eldrit.“ Lijandrin se naprezala da snizi glas. „Jesi li otkrila išta novo? Bilo šta?“
Obloglava žena nesigurno zatrepta. „Pa... nisam.“
„Nije bitno“, progovori Marilin. „Za koji dan, kad ustoliče svog dragocenog panarha, počećemo da tragamo, i naći ćemo ga makar prevrnule svaki svećnjak. Na samoj smo granici, Lijandrin. Vezaćemo Randa al’Tora na uzicu i naučiti ga da se prevrće i da sedi.“
„Oh, da“, reče Eldrit uz veseo osmeh. „Na uzicu.“
Lijandrin se nadala da hoće. Dosta joj je bilo čekanja i skrivanja. Neka je svet spozna. Neka joj se ljudi klanjaju kao što joj je obećano kada je zamenila stare zakletve novima.
