Čim je ušla u svoj mali dom kroz kuhinjska vrata, Egeanin je znala da nije sama, ali nemarno ostavi masku i konopljanu vreću na sto pa priđe kaminu od opeke kraj koga je stajalo vedro vode. Posegla je za bakarnom kutlačom, ali hitro zavuče desnu ruku u nisko udubljenje iza vedra, gde su nedostajale dve opeke; okrete se i uspravi, držeći mali samostrel. Nije bio duži od jedne stope, i ubojna moć i domet ne behu mu znatni, ali uvek je bio napet, a tamna mrlja navrh oštre čelične strelice ubijala je za tren oka.
Čovek nemarno naslonjen u uglu ničim ne pokaza da je primetio samostrel. Bio je svetlokos i plavook, sredovečan, i zgodan, mada premršav za njen ukus. Sigurno ju je video kroz gvozdene rešetke obližnjeg prozora. „Zar misliš da sam pretnja po tebe?“, najzad je upitao.
Prepoznala je naglasak svoje domovine, ali nije spuštala samostrel. „Ko si ti?“
Umesto odgovora, pažljivo je zavukao dva prsta u kesicu o pojasu – očito ipak nije bio slep – i izvukao nešto malo i pljosnato. Ona mu pokaza da ga spusti na sto i da se vrati gde je i stajao.
Tek kada se vratio u ćošak, prišla je da podigne ono što je ostavio. Ne skidajući oka ni sa samostrela ni sa njega, primakla je predmet tamo gde može da ga osmotri. Malena pločica od slonovače obrubljena zlatom, s urezanim gavranom i kulom. Gavranove oči bile su crni safiri. Gavran, simbol carske porodice, Kula gavranova, oznaka carske pravde.
„Obično, ovo bi bilo dovoljno“, reče mu ona, „ali daleko smo od Seanšana, u zemlji gde je neobjašnjivo postalo uobičajeno. Imaš li još neki dokaz?“
Ćutao je, nasmešen, prikrivajući razgaljenost. Skinuo je kaput, razvezao košulju i svukao je. Na oba ramena imao je tetoviranog gavrana i kulu. Većina Tragača za istinom nosi takvo znamenje; čak ni onaj ko se usudi da ukrade pločicu od Tragača ne bi se tako oslikao. Gavranovi su označavali pripadnost carskoj porodici. Postoji stara priča o budalastom mladom lordu i gospi koji su se istetovirali u pijanstvu, pre nekih trista godina. Kada je carica čula za to, naredila je da ih dovedu na Dvor devet meseca, gde im je naređeno da ribaju podove. Možda je ovaj neki od njihovih potomaka. Znamenje gavrana bilo je večito.
„Izvinjavam se, Tragaču“, rekla je spuštajući samostrel. „Zašto si ovde?“ Nije tražila ime; mogao se predstaviti i lažno i iskreno.
Polako se oblačio, kako bi ona što duže držala pločicu. Profinjeno ju je podsetio kako je ona kapetan, a on imovina, ali takođe i Tragač, s dovoljno ovlašćenja da je ispituje po zakonu. Po zakonu, imao je pravo da je pošalje po konopac kojim će je vezati dok je ispituje na licu mesta, i da očekuje izvršenje. Beg od Tragača smatran je zločinom. Odbijanje saradnje s Tragačem bilo je zločin. U životu joj nije palo na pamet da krši zakon, kao ni da izda Kristalni presto. Ali ako postavi pogrešna pitanja, zatraži pogrešne odgovore... samostrel joj je još uvek bio pri ruci, a Kantorin je daleko. Nesputane misli. Opasne misli.
„Služim Visoku gospu Surot i
Nadgleda? Šta to jedan Tragač mora da nadgleda? „Kurirski brodovi nisu mi dostavili ništa o tome.“ Njegov osmeh postade još širi, a ona se zarumene. Naravno da posada ne bi pomenula Tragača. Ipak, odgovorio je, vezujući košulju.
„Ne smem da poveravam svoja putovanja kurirskim brodovima. Plovio sam s jednim ovdašnjim krijumčareni, čovekom po imenu Bejl Domon. Njegove lađe pristaju svuda od Tarabona do Arad Etonijana “
„Čula sam za njega“, mirno reče ona. „Je li sve u redu?“
„Sada jeste. Raduje me što si bar ti pravilno shvatila svoje dužnosti. Od svih ostalih, to je uspelo samo Tragačima. Žalosno je što nema više Tragača uz
Sačuvala je staloženo lice samo zato što je imala dovoljno vremena da razmisli. Rečeno joj je da su neke sul’dam ostavljene posle propasti u Falmeu. Neke su verovatno odbegle. Uput koji joj je uručila sama Visoka gospa Surot nalagao je da vrati svaku koju uspe da pronađe, htele to one ili ne, a ako je to nemoguće, da ih se otarasi. Ovo potonje zvučalo je kao krajnja mogućnost. Sve do sada.
„Žalim što ove zemlje ne poznaju kaf“, reče on sedajući za sto. „Čak i u Kantorinu, samo oni od Krvi imaju kafa. Bar tako beše kada sam otišao. Možda su u međuvremenu stigli brodovi s namirnicama iz Seanšana. Moraću se zadovoljiti čajem. Spremi mi čaj.“
Malo je nedostajalo da ga obori sa stolice. Ovaj čovek bio je imovina. Ali i Tragač. Skuvala je čaj i poslužila ga, dvoreći ga i dosipajući mu. Čudilo ju je što joj nije tražio da stavi veo i zaigra na stolu.
