Konačno joj je dozvolio da sedne, pošto je donela pero, mastilo i papir da nacrta skice Tančika i njegovih odbrana, i svakog drugog grada i varoši o kome je išta znala. Pobrojala je sve različite sile, navodeći sve što je znala o njihovoj snazi i pripadnosti, i svoje procene o njihovim namerama.
Kada je završila, on sve to spremi u džepove, naloži joj da pošalje sadržinu vreće po sledećem kurirskom brodu, i ode uz jedan od onih razgaljenih osmeha. Reče da će za koju nedelju možda navratiti da proveri kako napreduje.
Po njegovom odlasku još dugo je ostala da sedi. Svaka mapa koju je nacrtala, svaki spisak koji je sačinila davno behu poslati kurirskim brodovima. Možda je sav taj posao iznova, na njegove oči, bio kazna što ga je naterala da pokaže svoje tetovaže. Mrtva straža uvek se dičila svojim gavranovima; Tragači retko. Možda zato. Barem nije silazio u podrum dok nje nije bilo. Ili možda jeste? Možda je samo čekao da ona progovori?
Čvrsta čelična brava na vratima u hodniku kraj kuhinje delovala je netaknuto, ali pričalo se da Tragači umeju da otključaju brave i bez dodira. Izvukla je ključ iz kese o pojasu, otvorila vrata i sišla niz uzane stepenice.
Jedan fenjer na polici osvetljavao je podrum sa zemljanim podom. Ništa do četiri kamena zida lišena svega što bi moglo pomoći u begu. U vazduhu se osećao trag mirisa ustajale vode. Naspram fenjera, jedna žena u prljavoj haljini snuždeno je sedela na vunenoj ćebadi. Kada je začula Egeanine korake, podiže glavu, molećivih i bojažljivih tamnih očiju.
Bila je to prva sul’dam koju je Egeanin pronašla. Prva i jedina. Od tada, otkad je pronašla Betamin, Egeanin je skoro i prestala da traži.
Od tada je Betamin i bila u podrumu, dok su kurirski brodovi dolazili i odlazili.
„Je li iko silazio ovamo?“, upita Egeanin.
„Ne. Čula sam korake odozgo, ali... ne.“ Betamin ispruži ruke. „Molim te, Egeanin. Ovo je zabuna. Poznaješ me već deset godina. Skini ovo s mene.“
Oko vrata je imala srebrnu ogrlicu, povezanu s debelim srebrnim povocem i narukvicom od istog metala okačenom o klin dve-tri stope iznad njene glave. Egeanin ga je skoro slučajno stavila na nju, jednostavno pokušavajući da je sputa na nekoliko trenutaka. Tom prilikom, ona je uspela da obori Egeanin i pokuša da pobegne u slobodu.
„Ako mi ga doneseš, učiniću to“, ljutito odvrati Egeanin. Bila je besna iz mnogo razloga, ali ne zbog Betamin. „Donesi a’dam ovamo pa ću ga skinuti.“
Betamin se strese i spusti ruke. „Zabuna“, prošapta. „Užasna zabuna.“ Ali nije posegla ka narukvici. Njen prvi pokušaj bega završio se tako što je, čim je stigla gore, pala na pod grčeći se od mučnine. Egeanin je ostala ošamućena.
Sul’dam upravlja damane, ženom koja usmerava, putem a’dama. Damane mogu da usmerava ju, sul’dam ne. Ali a’dam sputava samo usmeriteljke. Nikakvu drugu ženu, niti muškarca – mladići s tom sposobnošću bili bi pogubljeni, dakako – samo žene koje usmeravaju. Žena s tom sposobnošću i vezana okovratnikom ne može da napravi više od nekoliko koraka ako narukvica nije na zglobu sul’dam, koja vezu čini potpunom.
Egeanin se, popevši se uz stepenice i zamandalivši vrata, oseti veoma umorno. I sama je želela čaja, ali ono što je Tragač ostavio beše hladno, a novi joj se nije kuvao. Umesto toga, ona sede i izvuče a’dam iz konopljane vreće. Za nju je to bilo samo fino obrađeno srebro; nije mogla da ga koristi, i nije je mogao ozlediti osim ako bi je neko udario njime.
Čak i toliki dodir sa a’damom, lišenim mogućnosti da je sputa, beše dovoljan da je podiđu žmarci. Usmeriteljke su bile divlje životinje, a ne žene. One su Slomile svet. Moraju biti sputane ili će od svega napraviti svoj posed. Tako su je podučavali, tako se učilo u Seanšanu već hiljadu godina. Čudno kako se to ovde nije dogodilo. Ne. Ovo je bila opasna, glupa nit misli.
Tutnula je a’dam natrag u vreću i oprala čajno posuđe da smiri um. Urednost joj je prijala, sređivanje kuhinje pričinjavalo joj je sitno zadovoljstvo. Kada se prenula, shvatila je da je pristavila čaj za sebe. Nije želela da razmišlja o Betamin, jer je i to bilo opasno i budalasto. Ponovo je sela za sto, promešala med i najcrnji mogući čaj. Nije kaf, ali poslužiće.
Uprkos njenom poricanju, uprkos preklinjanju, Betamin je umela da usmerava. Jesu li to mogle i druge sul’dam? Zašto je visoka gospa Surot želela da pobije one ostavljene u Falmeu? Nezamislivo. Nemoguće. Godišnji pregledi širom Seanšana otkrivali su svaku devojku koja gaji iskru usmeravanja. Svaka je izbrisana iz spiska građana i porodičnih papira i odvedena da postane damane na povocu. Isti pregled otkrivao je i devojke kadre da ponesu narukvicu sul’dam. Nijedna žena nije mogla izbeći pregled, godinu za godinom; svaka sa iskrom u sebi sazrela bi dovoljno da može usmeravati. Kako bi ijedna damane mogla postati sul’dam! Ipak, Betamin je bila tu, u podrumu, privezana a’damom kao sidrom.
