Jedno je bilo sigurno. Mogućnosti su možda bile smrtonosne. Krv i Tragači su upleteni. Možda i Kristalni presto. Da li bi se Visoka gospa Surot usudila da sakrije znanje o tome od carice? U tom društvu, običan kapetan broda mogao bi umreti najstrašnijom smrću na samo jedan mig, ili se naći u ropstvu. Morala je saznati više ako se nada da izbegne Smrt deset hiljada suza. Za početak, to je podrazumevalo više novca utrošenog na Gelba i ostale smutljive krtice, na potragu za sul’dam i a’damima kojima su možda vezane. Posle toga... posle toga dolaze grebeni kojih nema na mapama, a na pramcu nema osmatrača.
Dotakla je samostrel, i dalje opremljen tom ubistvenom strelicom, i shvatila da je još nešto sigurno. Neće dozvoliti da je Tragači ubiju samo da bi pomogli Visokoj gospi Surot da sakrije tajnu. Možda ni iz kog drugog razloga. Beše to misao jezivo bliska izdaji, ali nije mogla da je izbije iz glave.
Kada se Elejna pojavila na palubi sa uredno spakovanim stvarima, sunce na zalasku dodirivalo je površinu vode daleko od ulaza u luku Tančika, a poslednji lučki konopci privlačili su
Zabacivši zavežljaj preko istog ramena o kome je visila i kožna torba, pošla je da se pridruži Ninaevi, Koini i Jorini kraj mostića za pristajanje. Gotovo se začudila kad vide da su sestre sasvim odevene, u svetlim brokatnim svilenim bluzama koje su im se slagale uz široke pantalone. Već se privikla na naušnice, čak i alke na njihovim nosevima, te joj fini zlatni lanci na njihovim tamnim obrazima nisu više boli oči.
Tom i Džuilin stajali su sa zavežljajima nešto dalje, pomalo sumorno raspoloženi. Ninaeva je bila u pravu. Počeli su da sumnjaju, počevši od trena kada im je pravi povod ovog putovanja, ili bar jedan njegov deo, otkriven pre dva dana. Nijedan od njih izgleda nije smatrao dve devojke kadrim – kadrim! – da tragaju za Crnim ađahom. Ninaevina pretnja da će ih prebaciti na neku drugu lađu Morskog naroda, i to u suprotnom pravcu, sasekla ih je u korenu, pogotovo kad je potkrepljena time što su se Toram i desetak mornara okupili, spremni da ih naguraju u čamac i smesta prebace. Elejna ih zamišljeno odmeri. Sumornost obećava pobunu; ova dvojica će im prirediti još nevolja.
„Kuda ćeš sad, Koina?“, pitala je Ninaeva dok je Elejna prilazila. „U Dantoru, i Aile Džafar“, odgovori gospa od jedara, „potom do Kantorina i Aile Somere, sve šireći glas o Koramuru, ako Svetlosti tako bude drago. Ali ovde moram pustiti Torama da obavi trgovinu, inače će pući od muke.“
Njen muž je sada bio na dokovima, bez onih neobičnih sočiva uokvirenih žicom, golih prsa, okićen prstenjem; zadubio se u razgovor s nekim ljudima u vrećastim belim pantalonama i kaputima s fino izvezenim naramenicama. Svi Tančikanci nosili su taman, valjkast šešir i providan veo preko lica. Velovi su izgledali suludo, naročito na ljudima koji nose krupne brkove.
„Neka ti Svetlost podari bezbedno putovanje“, reče Ninaeva, pridižući svoj prtljag na leđa. „Ako ovde otkrijemo išta što vas može ugroziti pre no što isplovite, obavestićemo vas.“ Koina i njena sestra behu začuđujuće mirne. Nije ih previše uzbuđivalo to što znaju za Crni ađah; važan je bio samo Koramur, Rand.
Jorina poljubi vrhove prstiju i pritisnu ih na Elejnine usne. „Ako Svetlost tako želi, ponovo ćemo se videti.“
„Ako Svetlost tako želi“, odgovori Elejna, čineći isto što i Vetrotragač. Još uvek joj beše neobično, ali osećala se i počastvovano – to su činili samo bliski rođaci ili ljubavnici. Nedostajaće joj žene Morskog naroda. Mnogo je naučila, a ponečemu i poučila. Jorina je svakako tkala Vatru mnogo bolje nego pre.
Kad stigoše na kraj pristanjače, Ninaeva odahnu. Uljani napitak koji joj je Jorina dala nakon dva dana na pučini smirio joj je želudac, ali ipak je bila u grču sve dok nije ugledala Tančiko.
Dvojica muškaraca smesta ih zagradiše, i bez ikakvog uputa; Džuilin je preuzeo vodstvo, noseći zavežljaj na leđima i stežući bledi, palac debeo štap obema rukama, a tamne oči su mu budno vrebale. Tom ostade pozadi, i nekim čudom uspešno poprimi opak izgled, uprkos sedoj kosi, hromosti i zabavljačkom ogrtaču.
