Ninaeva napući usne, ali ništa ne reče – što je Elejna ocenila kao mudro. Nisu prešli ni pedeset koraka niz dugi kameni kej, a već su videli sijaset uskookih, izgladnelih muškaraca kako zevaju u njih i u Tančikance, i u sve ostale koji su nosili sanduke, naramke i vreće po dokovima. Sumnjala je da bi iko od njih zaista pokušao da joj prereže grkljan u nadi da svilena haljina podrazumeva novac u kesi. Nisu je plašili; izborila bi se s bar dvojicom ili trojicom, bila je ubeđena. Ali Ninaeva i ona krile su prstenove Velike zmije u kesama, a bilo bi uzaludno poricati vezu s Belom kulom ako bi usmeravale pred stotinom posmatrača. Najbolje je da se Džuilin i Tom namrgode koliko god mogu. Ne bi joj smetalo ni da ima još desetoricu poput njih.
Najednom, neko zagrme s palube jedne od manjih lađa: „Vi! Jašta no ste to vi!“ Krupan čovek okruglog lica u zelenom svilenom kaputu skočio je na kej, ne obazirući se na Džuilinov podignuti štap, i zagledao se u nju i Ninaevu. Brada bez brkova i način govora kazivali su da je Ilijanac. Činio im se nekako poznat.
„Gazda Domon?“, reče Ninaeva posle trenutka stanke, oštro stežuči pletenicu. „Bejl Domon?“
On klimnu glavom. „Te još kako. Reko bi čovek da vas nikad više videt’ neću. Ja... ček’o sam dok ne izmogoh tam’ u Falme, al’ moro sam da isplovim il’ da puštim da mi brod izgori.“
Elejna ga je sada prepoznala. Pristao je da ih izveze iz Falmea, ali grad je pao u rasulo pre nego što su stigle do njegovog broda. Sudeći po kaputu, od tada mu nije loše išlo.
„Drago mi je što vas ponovo vidim“, hladno odvrati Ninaeva, „ali izvinite nas, moramo da potražimo smeštaj u gradu.“
„To ne’ da bude lako. Tančiko ti je prso sa katranom. Mada ima jedno mesto ’de moja reč mož’ nešto i da znači; nisam mogo da ostanem u Falme, al’ osećam se ko da sam vi nešto dužan.“ Domon zaslade, iznenada zabrinut. „To što vi ste ’vamo došle. Je l’ će onda isto ovde da se desi ko i u Falme?“
„Ne, gazda Domone“, odgovori Elejna, pošto je Ninaeva oklevala. „Naravno da neće. I rado ćemo prihvatiti vašu pomoć.“ Gotovo je očekivala da se Ninaeva pobuni, ali ona samo zamišljeno klimnu i predstavi muškarce. Domon se izbeči videvši Tomov plašt – na tren joj se učinilo kao da je prepoznao zabavljača – ali tek mu Džuilinova tairenska nošnja navuče mrak na lice; to mu je i uzvraćeno. Ipak, obojica su ćutala. Možda će uspeti da ne unose neprijateljstvo između Tira i Ilijana u Tančiko. Ako ne budu mogli, moraće grublje da im se obrati.
Domon je, prateći ih kejom, prepričavao svoje doživljaje posle Falmea; zaista mu je išlo dobro. „Tuce dobri’ priobalni’ lađa, za nji’ poreznici u panarha znadu“, nasmeja se on, „al’ za četir’ lađe dubokoga gaza ne znadu.“
Teško da je na pošten način mogao toliko steći za tako kratko vreme. Zapanjilo ju je kako je otvoreno govorio o tome na pristaništu punom naroda.
„Krijumčarim, jakako, i zaradu zgrćem ko što nikad ni sanjo nisam da ću. Desetinka sume od poreza u džep carinicima, i o’ma okreću oči, ko što i usta zapuše.“
Dva Tančikanca sa onim velovima i okruglim šeširima prođoše kraj njih, držeći ruke na leđima. Obojica su oko vrata nosila debeo lanac s kog je visio težak mesingani ključ; verovatno obeležje zvanja. Klimnuše Domonu kao da se poznaju. Toma je ovo razonodilo, ali Džuilin je podjednako besno zurio u Domona kao i u Tančikance. Kao lovac na lopove, bio je prilično netrpeljiv prema ogrešiocima o zakon.
„Ne verujem da će potraje to još dugo“, reče Domon kada su Tančikanci prošli. „U Arad Doman stvari su još gore no ovdi, ko da i ovdi nije dosta rđavo. Mož’ bit da gospodar Zmaj još ne Slomi svet, al’ Arad Doman i Tarabon izlomi.“
Elejna požele da mu nešto odbrusi, ali uto stigoše do kraja keja i ona oćuta dok je unajmljivao nosiljke, nosače i desetinu ljudi snažnih palica i grubog lika. Na kraju pristaništa stajali su stražari naoružani mačevima i kopljima; ličili su na najamnike, ne na vojnike. S druge strane širokog druma kraj dokova stotine klonulih, beznadežnih lica zurilo je u stražare. Poneko oko bi odlutalo brodovima, ali uglavnom su piljili u ljude koji su ih sprečavali da priđu. Elejna se strese, setivši se Koinine priče o ljudima koji su joj napali lađu u očajničkom pokušaju da otputuju bilo kuda iz Tančika. Kada su ti gladni pogledi dodirivali brodove, u njima je gorela vatra nemaštine. Stegnuto je sedela u stolici koja je skakutala kroz masu razgrnutu razmahanim palicama, i trudila se da ne misli ni o čemu. Nije želela da vidi ta lica. Gde je njihov kralj? Zašto se ne pobrine za njih?
