Natpis na kapiji u belo okrečene gostionice ispod Velikog kruga u koju ih je Domon doveo glasio je:
Ninaevi zastade dah kada je ugledala gostioničarku, dražesnu ženu ne mnogo stariju od nje, smeđih očiju i pletenica boje svetlog meda, bez vela, otkrivenih usana nalik pupoljku. Elejna se trže, ali to nije bila Lijandrin. Žena – po imenu Rendra – očito je dobro poznavala Domona.
Velikodušno se smešila Elejni i Ninaevi, a kad opazi da je Tom zabavljač, oduševi se. Dala im je poslednje dve sobe po, kako je Elejna smatrala, nešto nižoj od uobičajene cene. Elejna se postarala da ona i Ninaeva dobiju sobu s većim krevetom; i pre je spavala sa Ninaevom – beše to žena koja daje maha laktovima.
Rendra im je takođe obezbedila večeru u zasebnoj sobi, koju su im donela dvojica mladih slugu s velovima. Elejna se nađe nad tanjirom pečene jagnjetine sa začinjenim želeom od jabuke i nekakvim duguljastim pasuljčićima pomešanim sa ananasom. Nije mogla ni da zine. Sva ona gladna lica... Domon je, naprotiv, zdušno jeo; on i njegovo zlato i krijumčarenje. Ni Tom ni Džuilin nisu pokazali nimalo uzdržavanja.
„Rendra“, prošapta Ninaeva, „pomaže li iko sirotima? Ako bi pomoglo, mogla bih se domoći pristojne svote zlata.“
„Možeš da je daruješ Bejlovoj kuhinji“, odgovori domaćica smeseći se Domonu. „Čovek izbegava sve poreze, pa opet sam sebe oporezuje. Na svaku krunu koju da za mito, dve krune daje za supu i hleb sirotima. Čak je i mene naterao da odvajam za to, plaćajući moj porez.“
„Nije neki porez“, promumla Domon, sležući ramenima u svoju odbranu. „Zdravo dobro zarađujem, ak’ lažem, sreća me ostavila “
„Lepo je što volite da pomažete narodu, gazda Domone“, reče Ninaeva kada Rendra i sluge odoše. Tom i Džuilin ustadoše da provere jesu li stvarno otišli. Uz polunaklon, Tom dozvoli Džuilinu da otvori vrata; hodnik beše prazan. Ninaeva smesta nastavi. „Možda će i nama trebati vaša pomoć.“
Ilijančev nož i viljuška zastadoše u sečenju komada jagnjetine. „Kak’a?“, obazrivo je upitao.
„Ne znam tačno, gazda Domone. Imate brodove. Mora da imate i posadu. Možda će nam ustrebati oči i uši. Neke sledbenice Crnog ađaha su verovatno u Tančiku, a ako jesu, moramo ih otkriti.“ Ninaeva podiže viljušku s pasuljem prema ustima, kao da nije izgovorila ništa neobično. U poslednje vreme, činilo se, svima je govorila o Crnom ađahu.
Domon ju je gledao otvorenih usta, a potom se s nevericom okrenu Tomu i Džuilinu koji su ponovo sedali za sto. Pošto mu klimnuše glavom, odgurnuo je tanjir i naslonio glavu na ruke. Ninaeva ga umalo nije ćušnula, sudeći po stisnutim usnama, ali Elejna ju je razumela. Zašto je morao da traži potvrdu od muškaraca?
Najzad se Domon prenu. „Vi’š da će se opet dogodi isto. Falme jope’ nanovo. Mož’ bit da za men’ najbolje je pokupit’ se i otić’. Vratim brodovi u Ilijan, i budem i tam’ bogat čovek.“
„Sumnjam da bi vam se Ilijan dopao“, čvrstim glasom odvrati Ninaeva. „Koliko znam, tamo sada vlada Samael, premda ne otvoreno. Možda vam pod vladavinom jednog od Izgubljenih blago i ne bi prijalo.“ Domonu oči umalo ne iskočiše iz duplji, ali ona nastavi. „Nigde više nije bezbedno. Možete bežati kao zec, ali se ne možete sakriti. Zar nije bolje dati sve od sebe i boriti se kao čovek?“
Ninaeva je bila prestroga; uvek je navaljivala na ljude. Elejna se nasmeši i položi dlan na Domonovu ruku. „Ne želimo da vas primoravamo, gazda Domone, ali možda će nam zaista ustrebati vaša pomoć. Znam da ste hrabar čovek, inače nas ne biste čekali onoliko dugo u Falmeu. Bićemo vam krajnje zahvalne.“
„Dobro vama ide ovo“, promuca Domon. „Jedna bije ko da tera volove, druga posiplje s med, ko kraljica. O, dobro. ’Ću pomognem kol’ko mognem. Al’ ne obećajem da ću ostanem za još jedan Falme.“
