Dolazak Senke полностью

Tom i Džuilin prionuše da ga podrobno ispituju o Tančiku, preko zalogaja. Barem je Džuilin to radio izokola, navodeći Toma da postavlja pitanja o stecištima lopova, secikesa i obijača, krčmama u koje svraćaju te o ljudima koji otkupljuju kradenu robu od njih. Tragač za lopovima tvrdio je da takvi ljudi često o gradu znaju više nego gradske vlasti. Izgleda da nije želeo lično da razgovara sa Ilijancem, a Domon je frktao svaki put kada bi mu Tom postavio pitanje u Džuilinovo ime. Tomova lična pitanja nisu imala smisla, bar ne iz usta jednog zabavljača. Raspitivao se o plemićima i njihovim klikama, savezima i suparništvima, ciljevima i ishodima njihovih dela, i da li su se ti ishodi podudarali s njihovim željama. Takva pitanja zaista nije očekivala od njega, čak ni posle svih razgovora na Morskom igraču. Bio je voljan da razgovara s njom – čak se činilo da u tome i uživa – ali svaki put kad bi joj se učinilo da će iskopati nešto o njegovoj prošlosti, uspeo bi da se ogradi i odvrati je od sebe. Na Tomova je pitanja Domon odgovarao ornije nego na Džuilinova. Bilo kako bilo, očito je dobro poznavao Tančiko, kako lordove i zvaničnike tako i mračno podzemlje; govorio je o tome kao da razlika između njih i nije znatna.

Kada dvojica muškaraca iscediše sve iz krijumčara, Ninaeva pozva Rendru i poruči pero, mastilo i papir. Sačinila je spisak sa opisima svake od Crnih sestara. Domon pažljivo uze papire nelagodno se mršteći, kao da dodiruje same žene; ipak, obećao je da će njegovi ljudi iz luke, onoliko koliko ih ima, širom otvoriti oči. Ninaeva ga podseti da se moraju čuvati, a on se nasmeja kao da ga savetuje da ne proburazi sam sebe mačem.

Džuilin ode skoro za petama Domonu, vrteći svoj bledi štap, govoreći kako je noć najbolje vreme za otkrivanje lopova i ljudi koji žive od poslovanja s njima. Ninaeva objavi da se povlači u svoju sobu – svoju sobu – da malo prilegne. Izgledala je pomalo rastreseno, a Elejna najednom dokuči zašto. Privikla se bila na propinjanje Morskog igrača i sada ju je mučilo što se zemlja ne izvija. Njen želudac nije prijatan saputnik.

Elejna pođe u trpezariju, prateći Toma, koji je obećao Rendri da će nastupiti. Začudo, pronašla je praznu klupicu kraj praznog stola, a njeni ledeni pogledi odvratiše svakog ko je pomislio da sedne pored nje.

Rendra joj donese srebrni pehar vina, te ona otpi slušajući Tomovu harfu i ljubavne pesme kao Prva ruža leta, Vihor u vrbaku i šaljive pesmice poput Samo jedne čizme i Stare sive guske. Slušaoci su bili pažljivi, i pljeskali su rukama o stolove. Uskoro je i Elejna pljeskala po stolu. Nije popila više od pola pehara, ali jedan zgodan mladi sluga joj dopuni. Sve ju je na neki čudan način uzbuđivalo. U životu je možda pet-šest puta bila u krčmi, ali nikada nije pijuckala vino i veselila se s prostim svetom.

Zabacivši plašt tako da su šarene zakrpe zalepršale, Tom poče da priča priče - Mara i tri budalasta kralja, i još nekoliko priča o Anli, Mudroj savetnici – recitovao je i ogroman izvod iz Velikog lova na Rog, tako rečito da kroz sobu kao da se propeše konj i i zagrmeše trube, dok su se muškarci i žene borili, voleli i umirali. Pevao je i kazivao do duboko u noć, pokatkad zastajući samo da gutljajem vina ovlaži grlo, jer su mušterije željno iskale još. Žena s dulčimerom sedela je u ćošku, s instrumentom na kolenima, ogorčenog lica. Ljudi su prilično često bacali novčiće pred Toma – uposlio je jednog dečačića da ih skuplja – što se za vreme njenog muziciranja verovatno nije događalo.

Sve je to, harfa i naročito recital, veoma pristajalo Tomu. Dobro, jeste bio zabavljač, ali izgledao je i kao više od toga. Elejna bi se zarekla da ga je nekada ranije čula kako recituje Veliki lov, ali Visokim govorom, ne Običnim. Kako je to moguće? On je bio samo prost stari zabavljač.

Konačno, u sitne sate, Tom se pokloni uz poslednji široki zamah plašta i pođe ka stepeništu praćen gromoglasnim pljeskanjem o stolove. Elejna je udarala u svoj sto živahno kao i svi ostali.

Ustala je da pođe za njim, ali se okliznu i grubo sede natrag, namršteno gledajući u srebrni pehar. Bio je pun. Nemoguće da nije otpila nimalo. Iz nekog razloga vrtelo joj se u glavi. Da. Onaj slatki mladić vrelih mrkih očiju dopunjavao joj je pehar – koliko puta? Nije važno. Nije popila više od čaše vina. Ne. Bilo je to zato što se vratila s Morskog igrača na čvrsto tle. Desilo joj se isto što i Ninaevi. To je sve.

Pažljivo se pridigla – odbijajući požrtvovanu ponudu onog zgodnog mladića da joj pomogne – pa nekako uzmože da se popne uz stepenište, iako se teturala. Nije ni zastala na drugom spratu, gde je bila njena i Ninaevina soba, već produži do trećeg i pokuca na Tomova vrata. Polako je otvorio, obazrivo vireći. Kao da mu je u jednom trenutku bodež bio u ruci, da bi u sledećem ispario. Čudno. Pogladio je svoj dugi beli brk.