„Sećam se“, reče ona. Jezik je nije slušao kako valja. Reči su zvučale... čupavo. „Sedela sam ti na kolenu, i vukla sam te za brk...“ Da bi mu to predočila, zaista ga povuče, na šta se on namrštio. „...a moja majka ti se nadnela nad rame i smejala mi se.“
„Mislim da je najbolje da ideš u svoju sobu“, rekao je pokušavajući da otkloni njenu ruku. „Čini mi se da ti treba odmor.“
Odbila je. Zapravo, izgleda da ga je ugurala natrag u sobu. Vukući ga za brk. „I moja majka ti je sedela na kolenu. Videla sam. Sećam se.“
„San je prava stvar, Elejna. Biće ti bolje ujutru.“ Uspeo je da skine njenu ruku, pa pokuša da je odvede do vrata, ali ona skliznu oko njega. Krevet nije imao držače za baldahin. Da je imala na šta da se nasloni, možda bi soba prestala da se leluja.
„Hoću da znam zašto ti je moja majka sedela u krilu. “ Ustuknuo je, i ona primeti da je ponovo posegla za njegovim brkovima. „Ti si zabavljač. Zašto bi moja majka sedela u krilu jednom zabavljaču?“
„Idi u krevet, dete.“
„Nisam ja dete!“ Ljutito je trupnula nogom o pod, i zamalo da padne. Pod je bio dalje nego što joj se činilo. „Nisam dete. Odgovorićeš mi. Smesta!“
Tom uzdahnu i odmahnu glavom. Konačno, stegnuto progovori: „Nisam oduvek zabavljač. Nekada sam bio bard. Dvorski bard. Nekim slučajem u Kaemlinu. Kod kraljice Morgaze. Bila si dete. Samo su ti se pomešala sećanja, to je sve.“
„Bio si njen ljubavnik, zar ne?“ Trzaj njegovih očiju bio je dovoljan. „Jesi! Od početka sam znala za Gareta Brina. Ili sam se bar domišljala. Ali nadala sam se da će se ona udati za njega. Garet Brin, ti, sada i ovaj lord Gebril, za koga Met kaže da se zablenula u njega i... koliko drugih? Koliko? Po čemu je ona drugačija od Berelajn, koja svakog ko joj zapne za oko obara u krevet? Nije ništa bolja...“ Pogled joj se zatrese, a u glavi joj zazvoni. Ubrzo je shvatila da ju je ošamario. Ošamario! Pribrala se, u nadi da se neće zateturati. „Kako se usuđuješ? Ja sam kći naslednica Andora i ne dozvoljavam...“
„Ti si jedan podnapijeni devojčurak u nastupu besa“, prasnu on. „A ako još jednom čujem da tako nešto izgovoriš o Morgazi, pijana ili trezna, previću te preko kolena pa usmeravaj koliko ti volja! Morgaza je divna žena, od nje bolje ne može biti!“
„Stvarno?“ Glas joj je podrhtavao, i shvatila je da plače. „Zašto je onda...? Zašto...?“ Nekako se nađe licem privijena uz njegov kaput, dok joj je on milovao kosu.
„Zato što je zvanje kraljice samotno“, prošapta on. „Zato što skoro sve muškarce kod kraljice privlači moć, a ne ženstvenost. Ja sam gledao u ženu, i ona je to znala. Verujem da je Brin video isto to, kao i Gebril. Moraš razumeti, dete. Svako želi nekog u životu, nekog ko će brinuti o tebi, i o kome sam možeš da brineš. Čak i kraljica.“
„Zašto si otišao?“, promumlala mu je u grudi. „Zasmejavao si me. Sećam se toga. I nju si veselio. I nosio si me na ramenu.“
„Duga je to priča“, bolno je uzdahnuo. „Pričaću ti je drugom prilikom. Ako budeš tražila. Uz malo sreće, do jutra ćeš sve ovo zaboraviti. Vreme ti je da pođeš u krevet, Elejna.“
Poveo ju je do vrata, a ona ugrabi priliku da ga ponovo povuče za brk. „Ovako“, zadovoljno reče, „baš sam te ovako cimala.“
„Jesi. Možeš li sama niz stepenice ?“
„Naravno da mogu.“ Uputila mu je najprezriviji mogući pogled, ali on je samo delovao još spremnije da je prati niz hodnik. Kako bi dokazala da nema potrebe, ona pođe – oprezno – ka stepeništu. Još se zabrinuto mrštio dok je stupala na prvi stepenik.
Srećom, počela je da posrće tek kad mu se uklonila s vida; takođe je prošla pored svojih vrata, pa je morala da se vraća. Nešto nije bilo u redu sa onim želeom od jabuka – znala je da ne sme toliko da pojede. Lini bi rekla... Nije mogla da se seti šta bi Lini rekla, ali beše nešto u vezi s previše slatkiša.
U sobi su gorele dve svetiljke, jedna na okruglom stočiću uz krevet, druga na belo okrečenoj gredi iznad opekom ozidanog kamina. Ninaeva je ležala na krevetu, preko posteljine, sasvim obučena. Isturenih laktova, primeti Elejna.
Izgovorila je prvo što joj pade na pamet. „Rand sigurno misli da sam luda, Tom je bard, a Berelajn mi ipak nije majka.“ Ninaeva ju je zapanjeno gledala. „Nešto mi se vrti u glavi. Jedan fini momak slatkih smeđih očiju ponudio mi je da me povede uz stepenice.“
„Ne čudi me“, kaza Ninaeva kao da odgriza svaku reč. Ustala je i obgrlila Elejnu oko ramena. „Hodi malo ovamo. Mislim da bi trebalo da vidiš nešto.“ To je, izgleda, bilo dodatno vedro vode pored umivaonika. „Hajde obe da kleknemo, da bolje vidiš.“
Elejna je posluša, ali u vedru ne beše ničeg do njenog odraza. Pitala se čemu se to tako kezi. Tad je Ninaevina šaka zgrabi za potiljak i gurnu joj glavu u vodu.
Mlatarala je rukama, pokušavajući da se digne, ali Ninaevina ruka beše poput čelične sipke. Pod vodom treba držati dah, Elejna je to znala. Ali nije mogla da se seti kako. Mogla je samo da mlatara, grgolji i da se davi.
