Ninaeva izvuče njenu vodom oblivenu glavu, i ona ugrabi vazduh. „Kako se... usuđuješ“, dahtala je. „Ja sam... kći naslednica...“ Stigla je još da jaukne pre nego što joj glava nanovo pljusnu u vodu. Uhvatila se obema rukama za vedro da se odgurne, ali uzalud. Dobovala je nogama po pođu, ali uzalud. Davila se. Ninaeva ju je davila.
Prošlo je čitavo Doba, i ona se opet nađe na vazduhu. Natopljene vlasi kose visile su joj preko lica. „Mislim“, progovorila je najmirnije što je uzmogla, „da mi je muka.“
Ninaeva u pravi čas dograbi veliki beli lavor sa umivaonika i pridrža joj glavu, a Elejna povrati sve što je u životu pojela. Godinu dana kasnije – dobro, u svakom slučaju nekoliko sati kasnije, ili se bar tako činilo -Ninaeva joj je brisala lice i usta i osvežavala dlanove i zglobove, ali glas joj ne beše nimalo saosećajan.
„Kako si mogla? Šta te je spopalo? Ne bi me čudilo da glupi muškarac pije dok ne padne, ali ti! Baš večeras.“
„Popila sam samo jednu čašu“, promuca Elejna. Premda je onaj mladić dopunjavao, nikako nije mogla popiti više od dve. Sigurno.
„Čašu veličine bokala“, frknu Ninaeva dižući je na noge. Zapravo ju je vukla. „Možeš li da ostaneš budna? Hoću da potražim Egvenu, ali još nisam sigurna da ću izaći iz Tel’aran’rioda ako nema nekog da me probudi.“
Elejna zatrepta. Već su pokušavale da pronađu Egvenu, svake noći otkad je onako naglo nestala iz Srca Kamena, ali bezuspešno. „Da ostanem budna? Ninaeva, na mene je red da tragam, i tim bolje. Znaš da ne možeš da usmeravaš ako nisi ljuta, i...“ Uto primeti sjaj Saidara oko nje.
I priseti se da je to žarenje vidno već duže vreme. Glava kao da joj beše napunjena vunom; misli su morale da prokopavaju put napolje. Jedva da je osećala Istinski izvor. „Možda je bolje da ti pođeš. Ostaću budna.“
Ninaeva se namršti, ali na kraju klimnu glavom. Elejna je pokušala da joj pomogne da se svuče, ali prsti su joj bili beskorisni kod onih manjih dugmića. Gunđajući sebi u bradu, Ninaeva se sama izborila. Kad je ostala u donjoj košulji, provuče kožnu traku koju je nosila oko vrata kroz izvijeni kameni prsten. O toj traci već je visio težak muški prsten od zlata. Bio je to Lanov prsten; Ninaeva ga je uvek nosila u nedrima.
Ponovo se opružila na krevet, a Elejna privuče do nje drvenu stoličicu. Zaista joj se spavalo, ali na ovome neće moći da se uspava. Samo još da ne padne na pod. „Probudiću te kad procenim da je istekao jedan sat.“
Ninaeva klimnu i sklopi oči, stežući prstenje obema rukama. Nešto potom, disanje joj postade dublje.
Srce Kamena beše potpuno pusto. Dok je zurila u tamu među ogromnim stubovima, Ninaeva obiđe krug oko iskričavog Kalandora u kamenom podu, i tek tada shvati da je i dalje u košulji, a dva prstena joj vise oko vrata na kožnoj tračici. Namrštila se, i tren potom na njoj se nađoše čvrste cipele i dvorečka haljina od dobre smeđe vune. Elejna i Egvena su to činile veoma lako, ali ne i ona. U pređašnjim posetama Tel’aran’riodu već je imala sramotnih trenutaka, uglavnom kad bi joj misli odlutale do Lana, ali da bi namerno promenila odeću bila joj je potrebna pribranost. Samo to – prisećanje – pretvori joj haljinu u svilu providnu poput Rendrinog vela. Berelajn bi se zacrvenela. I Ninaeva je, čim je zamislila da je Lan vidi u ovome. Ne beše joj lako da povrati smeđu vunu.
Još gore, gnev joj je iščileo – ta budalasta devojka; zar ne zna šta se dešava kad popiješ previše vina? Zar nikada pre nije bila sama u krčmi? Pa, moguće da nije – i Istinski izvor, što se nje tiče, kao da nije ni postojao. Možda nije ni važno. Nelagodno je zurila u šumu divovskih crvenih stubova, okrećući se oko sebe. Zašto je Egvena tako naprasno nestala odavde?
Nemi muk ispunjavao je Kamen, jeka praznine. Čula je kako joj u ušima šumi krv. Ipak, niz pleća su joj mileli trnci, kao da je neko posmatra.
„Egvena?“ Povik je odjekivao kroz tišinu među stubovima. „Egvena?“ Ništa.
Protrljavši ruke o haljinu, otkrila je da drži čvornovati štap sa čvrstim zadebljanjem na kraju. Jaka vajda od toga. Ali ipak ga je stisla jače. Mač bi možda bio korisniji – za tren, batina zatreperi slikom mača – ali nije umela da koristi mač. Gorko se nasmeja sama sebi. Batina i mač su ovde podjednako korisni: skoro nimalo. Usmeravanje je jedina moguća odbrana; to i bežanje. Što joj je u ovom trenutku ostavljalo samo jedan izbor.
Želela je da pobegne od tog osećaja da je nečije oči motre, ali nije se tako lako predavala. Samo, šta da radi? Egvena nije tu. Negde je u Pustari. Ruidean, reče Elejna. Gde god to bilo.
Između dva koraka, iznenada se našla na obronku planine, pod žestokim suncem koje se uzdizalo nad drugim zubatim vrhovima daleko preko niske doline i peklo kroz suvi vazduh. Pustara. Bila je u Pustari. Sunce ju je isprva preplašilo, ali Pustara beše dovoljno daleko na istoku da se sunce rađa dok je u Tančiku još uvek noć. To u Tel’aran’riodu ionako nije bilo bitno. Sunčev sjaj ili tama nisu imali veze sa stanjem stvarnog sveta, koliko je mogla da proceni.
