Duge, blede senke još su prekrivale pola doline, ali čudna maglena masa beše skupljena u sredini, i nije se smanjivala pod žarom sunca. Iz magle su se uzdizale visoke kule, neke očito nedovršene. Grad. U Pustari?
Žmirkajući, ona ugleda neku priliku niže u dolini. Muškarac, premda je sa ove razdaljine videla samo toliko da je taj neko u pantalonama i svetloplavom kaputu. Svakako nije Aijel. Hodao je uz ivice magle, povremeno zastajući da bi je dodirnuo. Nije bila sigurna, ali činilo joj se da mu je ruka svaki put zastala pre nego što je uspeo da je takne. Možda to nije bila nikakva magla.
„Moraš da odeš odavde“, začu se užurban ženski glas. „Ako te onaj vidi, čeka te smrt, ili nešto još gore.“
Ninaeva poskoči i okrenu se dižući palicu, umalo izgubivši ravnotežu na strmini.
Nešto iznad nje stajala je žena u kratkom belom kaputu i širokim bledožutim pantalonama vezanim iznad kratkih čizama. Naleti suvog vetra nadimali su joj plašt. Zbog duge zlatne kose sa sićušnim pletenicama i srebrnog luka u njenim rukama, Egvena u neverici prevali ime preko usana.
„Birgita?“ Birgita, junakinja stotinu povesti, i srebrni luk kojim nikada nije promašila. Birgita, jedna od onih koje će Rog Valera prizvati iz groba u Poslednju bitku. „Nemoguće. Ko si ti?“
„Nema vremena za to, ženo. Nestani odavde pre nego što te vidi.“ Jednim glatkim pokretom izvukla je strelu iz tobolca o pojasu i napela je do uha. Srebrni vršak beše uperen u Ninaevino srce. „Polazi!“
Ninaeva pobeže.
Nije znala kako, ali najednom se našla na Zelenilu u Emondovom Polju. Gledala je u dimnjake i crvene crepove gostionice
Imala je samo jedan tren da se zapita kako im je bez nje. Uoči blesak pokreta, blesak srebra, i ženu koja zađe za ćošak lepe kuće Ajlis Kandvin iza Vinske vode. Birgita.
Ninaeva nije gubila vreme. Pojurila je prema jednom od pešačkih mostića preko uskog, žurnog potoka. Cipele su joj gruvale po drvenim daskama. „Vraćaj se ovamo“, povikala je. „Vraćaj se i odgovori mi! Ko je ono bio? Vraćaj se ovamo ili ću ti ja dati junaštvo! Tako ću te prebiti da ćeš pomisliti da si prošla kroz još jednu pustolovinu!“
Zalazeći za ugao Ajlisine kuće, nije baš očekivala da će videti Birgitu. Ali ni na kraj pameti joj ne beše da će videti čoveka u tamnom kaputu kako sa daljine manje od sto koračaja trči prema njoj niz ulicu od nabijene zemlje. Dah joj zastade. Lan. Nije on, ali imao je isti oblik lica, iste oči. Zastao je, podigao luk i gađao. Nju. Vrisnula je bacajući se u stranu, cepajući put ka javi.
Ninaeva se s vriskom uspravi u krevetu, razrogačenih očiju, a Elejna đipi na noge i obori stoličicu.
„Šta se desilo, Ninaeva? Šta se desilo?“
Ninaeva se strese. „Izgledao je kao Lan. Ličio je na Lana, a pokušao je da me ubije.“ Uhvatila se drhtavom šakom za levu ruku, gde se, palac-dva ispod ramena, ukazala plitka posekotina iz koje je curila krv. „Da nisam skočila, pogodio bi me u srce.“
Elejna sede na ivicu kreveta i pregleda posekođnu. „Nije strašno. Opraću je i zaviti.“ Zažalila je što ne ume da Leči; pokušaji naslepo mogli bi pogoršati ranu. Ali ovo zaista nije bilo ništa gore od ogrebotine. Da ne pominjemo što joj je glava još bila puna želea. Uzdrhtalog želea.
„Nije to bio Lan. Smiri se. Ko god da je bio, nije bio on.“
„To mi je jasno“, otrovno odvrati Ninaeva. Skoro istovetnim ljutitim glasom prepričala joj je događaje. Nije bila sigurna da je čovek koji ju je gađao u Emondovom Polju i onaj u Pustari jedan isti. Birgita je već bila dovoljno neverovatna.
„Jesi li sigurna?“, upita Elejna. „Birgita?“
Ninaeva uzdahnu. „Jedino u šta sam sigurna jeste da nisam pronašla Egvenu. Kao i da se noćas vise tamo ne vraćam.“ Udarila je pesnicom o svoju butinu. „Gde li je ona? Šta li joj se dogodilo? Ako je susrela onog čoveka s lukom... o, Svetlosti!“
Elejna je morala da porazmisli; silno joj se spavalo, i misli su joj neprestano titrale. „Rekla je da sledeći put možda neće biti tamo gde se sastajemo. Možda je zbog toga tako naglo otišla. Iz kog god razloga ne može... mislim...“ Nije imalo previše smisla, ali nije mogla da uredi misli.
„Nadam se da je tako“, umorno odgovori Ninaeva. Podiže oči prema Elejni, pa dodade: „Hajde bolje u krevet. Izgledaš gotova da se onesvestiš.“
Elejna je jedva dočekala Ninaevinu pomoć da se svuče. Nije zaboravila da bi Ninaevi trebalo zaviti ruku, ali krevet ju je tako mamio da nije mogla da misli ni na šta drugo. Možda će soba do jutra prestati da se vrti oko kreveta. San je obuze čim joj glava dotače jastuk.
Ujutru je poželela da umre.
