Nebo jedva da se osvetlilo. Elejna je sedela sama u trpezariji, držala glavu rukama i zurila u šolju koju joj je Ninaeva donela pre nego što je otišla da pronađe gostioničarku. Pri svakom udisaju osećala je taj miris; pokušala je da stegne nozdrve. Glava joj beše... osećaj je bio neopisiv. Da joj je neko ponudio da je odrubi, možda bi mu bila i zahvalna.
„Jesi li dobro?“
Tomov glas je trže i ona jedva priguši jecaj. „Veoma dobro, hvala.“ Svaka reč joj je kao čekić odzvanjala u glavi. Tom je zabrinuto sukao brk. „Divne si priče pričao sinoć, Tome. Koliko se sećam.“ Nekako je smogla samoprekoran osmejak. „Bojim se da nisam zapamtila mnogo šta sem da sam sedela i slušala. Izgleda da sam jela ukvaren žele od jabuka.“ Ni pomišljala nije da prizna kako je preterala s vinom – i dalje pojma nije imala koliko je zapravo popila – niti da se izbrukala u njegovoj sobi. To iznad svega. Izgleda da joj je verovao, pošto izvuče stolicu za sebe s izrazom neizmernog olakšanja.
Ninaeva se pojavi i dodade joj vlažnu krpicu, pa sede. Usput joj je gurnula šolju punu grozne smese još bliže. Elejna, jedva dočekavši, privi maramicu na čelo.
„Je li ko od vas dvoje jutros video gazda Sandara?“, upita Ninaeva.
„Nije spavao u našoj sobi“, odgovori Tom. „Na čemu sam mu zahvalan, imajući u vidu veličinu kreveta.“
Kao da ga rečima prizvaše, Džuilin uđe na prednja vrata, izmorenog lica i u izgužvanom kaputu. Pod levim okom imao je modricu, a obično ravna kratka crna kosa bila mu je razbarušena, ali im se pridružio s osmehom. „U ovom gradu lopova ima koliko i komaraca u ritu, i progovaraju već za čašu pića. Pričao sam s dvojicom koji tvrde da su videli ženu s belim pramenom iznad levog uha. Mislim da se jednom od njih može verovati.“
„Dakle, ovde su“, reče Elejna, ali Ninaeva odmahnu glavom. „Moguće. Možda ima više žena s belim pramenom u kosi.“
„Nije mogao da joj proceni godine“, nastavi Džuilin zevajući iza dlana. „Baš nikako, tvrdio je. Našalio se da je možda Aes Sedai.“
„Previše brzaš“, kaza Ninaeva napetim glasom. „Nećeš nam učiniti uslugu ako ih navedeš na nas.“
Džuilin se naroguši, razljućen. „Oprezan sam ja. Nemam želju da ponovo padnem Lijandrin u šake. Ne postavljam pitanja već razgovaram. Ponekad o ženama koje sam nekad poznavao. Dvojica su zagrizla na taj beli pramen, i nijedan od njih nikad neće doznati da tu ima nečeg osim blebetanja uz loše pivo. Možda će noćas još neko uploviti u moju mrežu, samo ovog puta to može biti jedna nežna Kairhijenjanka krupnih plavih očiju.“ Govorio je o Temaili Kinderod. „Malo- pomalo, ispovrteću kuda su viđane, sve dok ne saznam gde su. Naći ću ih za vas.“
„Ili ću ja.“ Tom je zvučao kao da to smatra mnogo verovatnijim. „Zar se ne bi radije mešale s velmožama i političarima nego s lopužama? Neki lord iz ovog grada počeće da odstupa od svog uobičajenog ponašanja, i navešće me na njih.“
Dvojica muškaraca se zgledaše. U tom trenu, Elejni se učinilo kao da će jedan drugom predložiti da se porvu. Muškarci. Prvo Džuilin i Domon, sada Džuilin i Tom. Na kraju će se verovatno pobiti i Tom i Domon, da predstava bude potpuna. Muškarci. To joj beše jedina misao.
„Možda ćemo Elejna i ja uspeti bez ijednog od vas“, procedi Ninaeva. „Danas i same počinjemo s potragom.“ Pogledom je jedva okrznula Elejnu. „Barem ja počinjem. Elejni je možda potrebno još odmora od... putovanja.“
Elejna pažljivo spusti maramicu, pa obema rukama podiže šolju ispred sebe. Gusta sivozelena tečnost beše još goreg ukusa nego mirisa. Grčeći se, nagna se da guta. Kada joj se to sleglo u želudac, na tren se osetila kao plast što leprša na snažnom vihoru. Uz zveket je odložila praznu šolju i obratila se Ninaevi. „Dva para očiju vide bolje od jednog.“
„Stotinu pari vidi još bolje“, hitro upade Džuilin, „a ako ona ilijanska jegulja zaista uposli svoju momčad, uz lopove i secikese imaćemo bar toliko.“
„Ja –
„Osim toga“, dodade Džuilin, „ako su zaista ovde, prepoznaće vas. Znaju vam lice. Mnogo je bolje da ostanete ovde u gostionici, daleko od očiju “
Elejna ih zapanjeno pogleda. Samo tren pre borili su se pogledima, a sada su stali rame uz rame. Ninaeva je bila u pravu – stvaraju nevolje. Pa, kći naslednica Andora nije nameravala da se skriva iza gospodina Džuilina Sandara i gospodina Toma Merilina. Zaustila je da im to i kaže, ali Ninaeva je preduhitri.
„U pravu ste“, smireno kaza. Elejna je zaprepašćeno prostreli pogledom; Tom i Džuilin su bili iznenađeni, a u isto vreme i odvratno zadovoljni. „Tačno, poznaju nas“, nastavi Ninaeva. „Mislim da sam se jutros za to postarala. Ah, evo gazdarice Rendre s našim doručkom.“
Tom i Džuilin razmeniše zabrinute mrke poglede, ali nisu smeli da progovore dok im se gazdarica smešila kroz veo.
„Šta je s onim za šta sam vas pitala?“, upita je Ninaeva dok je žena posluživala ovsenu kašu s medom.
