„Ah, da. Lako ćemo vam pronaći odeću. Što se kose tiče – imate tako divnu i dugu kosu – Časkom ćemo vam je svezati.“ Gladila je sopstvene zlatne pletenice.
Elejna se nasmeši videvši Tomov i Džuilinov izraz. Možda su bili spremni za raspravu, ali nisu mogli protiv neobaziranja. Ninaevin opaki napitak očito je delovao; glava joj se zaista razbistrila. Dok su Ninaeva i Rendra govorile o ceni, kroju i tkanini – Rendra je želela da im načini haljine istovetne onoj pripijenoj zelenoj koju je sama nosila; Ninaeva se protivila, ali beše gotova da poklekne – Elejna okusi kašu ne bi li oterala ukus napitka iz usta. To je podseti da je gladna.
Jednu poteškoću još niko nije pominjao, nešto što Tom i Džuilin nisu ni znali. Ako je Crni ađah u Tančiku, tu je i ono što predstavlja opasnost po Randa. Nešto što ga može sputati koristeći njegovu ličnu Moć. Nije dovoljno samo pronaći Lijandrin i ostale. Moraju da pronađu i taj predmet. Najednom, tek probuđena glad nestade.
Zaostale kapi kiše koja je pala rano tog jutra još su curkali niz jabukovo lišće, a jedna ljubičasta zeba skakutala je po plodnoj grani koju ove godine niko neće obrati. Sunce beše visoko na nebu, ali skriveno gustim sivim oblacima. Perin je sedeo na zemlji, skrštenih nogu, nesvesno dodirujući strunu luka; gusto spletene uvoštene niti često su se raspuštale po vlažnom vremenu. Oluja koju je Verin prizvala da ih sakrije od potere u noći spasavanja iznenadila je čak i nju svojom snagom; sledećih šest dana teška kiša se navraćala još tri puta. Činilo mu se da je prošlo šest dana. Nije previše razmišljao od one noći, jednostavno je plovio kuda ga događaji nose, odgovarao na ono što mu se ispreči. Tupi kraj sekire ubadao ga je u bok, ali on toga beše jedva svestan.
Niske travnate humke beležile su pokolenja Ajbara sahranjenih na ovom mestu. Najstariji od deljanih drvenih znakova, ispucali, jedva čitljivi, nosili su datume stare gotovo trista godina nad grobovima što behu poput netaknute zemlje. Njega su pak razdirale humke obrasle mladom travom, zaobljene kišama. Pokolenja Ajbara sahranjena su ovde, ali začelo nikada četrnaestom njih u isti mah. Ujna Neajna kraj ujka Karlinovog nešto starijeg groba, i dvoje njihove dece uz njih. Baka-ujna Elsin u istom redu sa stricem Evardom, strinom Magdom i njihovo troje dece, u dugačkom redu u kom behu i njegovi majka i otac, Adora, Desela i mali Pet. Dugačak red humki na kojima se još videla gola, mokra zemlja između travki. Prebrojao je, ne gledajući, preostale strele u tobolcu. Sedamnaest. Previše ih beše oštećeno, skupljao ih je samo zbog čeličnih vrhova. Nije imao vremena da ih sam pravi; uskoro će morati da poseti streličara u Emondovom Polju. Bjuel Dautri je pravio dobre strele, još bolje od Tamovih.
Tiho šuškanje iza leđa natera ga da onjuši vazduh. „Šta je bilo, Danile ?“, upitao je ne okrećući se.
Začu se presečen dah u trenu preplašenog čuđenja, nakon čega Danil Lijuin odgovori: „Gospa je stigla, Perine.“ Niko se od njih nije pri vikao na to što ih prepoznaje i pre no što ih ugleda, ili u mraku, ali više ga zaista nije zanimalo šta ko smatra čudnim.
Namršteno pogleda preko ramena. Danil je izgledao mršaviji nego pre; seljani su jedva postizali da ih sve prehrane, a lov je ponekad donosio gozbu, ponekad glad. Uglavnom glad. „Gospa?“
„Gospa Faila. Lord Luk, takođe. Došli su iz Emondovog Polja.“
Perin lako ustade i pođe dugim koracima; Danil ga je jedva sustizao. Trudio se da ne gleda prema kući. Samo su ugljenisana građa i čađavi dimnjaci ostali od kuće u kojoj je odrastao. Ipak, osmotrio je drveće najbliže imanju – u njemu su se skrivali njegovi izviđači. Ovako blizu Vodene šume, zemlja je rađala visoke hrastove i jasenove, kukutu i lovor. Gusto lišće uspešno je skrilo momke – tako da ih je i sam jedva uočio. Moraće da porazgovara s onim najisturenijima; trebalo je da najave bilo čiji dolazak. Čak i dolazak Faile i onog Luka.
Logor beše negostoljubivo mesto u šibljaku opasano gustišem drveća, gde je nekada glumio putnika kroz daleku divljinu; ćebad razapeta među drvećem činila su zaklon, a ostala behu razbacana po zemlji, između logorskih vatrica. I ovde je kapalo s grana. Bilo je skoro pedeset muškaraca u logoru, od njih većina neobrijana, što u želji da oponašaju Perina, što zbog neprijatnosti brijanja hladnom vodom. Bili su dobri lovci – svakog ko to nije bio poslao je kući – ali nenaviknuti na više od dve-tri noći u prirodi. Takođe, nenaviknuti na dužnosti koje im je zadao.
Trenutno su stajali zevajući u Failu i Luka, a samo ih je četiri ili pet držalo luk. Ostali lukovi i tobolci ležali su na ćebadima. Luk, u crvenom kaputu, odsutno se igrao uzdama velikog crnog pastuva kao slika i prilika čiste, nemarne oholosti; njegove ledene plave oči izbegavale su ljude u okolini. Njegov miris je takođe odskakao od ostalih – i on beše hladan i izdvojen, kao da nema ništa slično s njima, čak ni osnovnu ljudskost.
